Ristić Jovan

Ristić Jovan, državnik, rodio se u Kragujevcu meseca januara 1831 od roditelja veoma siromašnih.

Poslužujući i tuđu decu učeći, Ristić je svršio gimnaziju i beogradski licej. Posle toga, kao odličnoga đaka, izabrala ga je srpska vlada i poslala na stranu, da se u naukama usavrši. U Nemačkoj je slušao državne nauke i istoriju, i postao doktor filosofiji. Iza toga otišao je u Pariz.

Godine 1854 vratio se je u otadžbinu, i ostupio u državnu službu kao ekspeditor ministarstva prosvete. S toga zvanja prešao je u ministarstvo spoljnih poslova najpre za protokolistu a posle za stolonačelnika, a odatle u ministarstvo unutrašnjih poslova za sekretara.

Kako je stupio u državnu službu, Ristić se oženio ćerkom odličnog beogradskog trgovca Hadži-Tome a svastikom Filipa Hristića, koji su oba bili rado viđeni u dvoru Kneza Aleksandra.

Događaji u Srbiji od godine 1858, koji onako brzo izdigoše na glas Jevrema Grujića i Milovana Jankovića, vršnjake Ristićeve, samoga Ristića ostaviše u prisenku; ali se on, zahvaljujući Hadži-Dini, rođaku i prijatelju Hadži-Tominu, brzo nađe na vidiku. Knez Miloš Ristića kao čoveka koji zna jezike pridruži onoj deputaciji koju posla u Carigrad da od Porte traži izvršenje izvesnih hatišerifa.

Po povratku iz Carigrada Ristić posta načelnik policiskog odeljenja u ministarstvu unutrašnjih poslova. S toga zvanja Knez Mihailo ga posla u Carigrad za Srpskoga Kapućehaju. Na tom je mestu ostao nekoliko godina. Primajući u zlatu svoju platu, koja je bila mnogo veća od današnje plate naših poslanika u Carigradu, a trošeći kaime (papirni novac, koji je onda u Carigradu cirkulirao) Ristić se izdržavao samom ažijom na zlatu. Tu je zaštedio lepih novaca.¹

Kad ono Knez Mihailo, pred kraj 1867, otpusti Iliju Garašanina, on uze Ristića za svoga ministra spoljnih poslova u kabinetu Nikole Hristića.

Došavši u Beograd na tu novu svoju dužnost, Ristić uze stavljati Knezu Mihailu neke uslove, koje Knez ne samo ne primi, nego još njega razreši od ministarskoga zvanja i stavi ga vladi na raspoloženje.

Na zauzimanje Ristićevih prijatelja, Knez se docnije povrati, i Ristiću dade misiju: da obiđe kabinete garantnih sila, i da razbere za njihovo mišljenje o nekim reformama koje je Knez nameravao uvesti u Srbiji.

Do se bavio na tom putu, u Srbiji se dogodi ona nesreća u Topčideru 29 maja 1868.

Čuvši za taj slučaj, Ristić se odmah vrati u Srbiju, i tu, na zauzimanje Milivoja Blaznavca, s kojim je iz ranije bio sporazuman, izabran bi za drugoga namesnika maloletnom Knezu Milanu M. Obrenoviću Četvrtom.

Po navršenu Kneževu punolestvu (1872), Ristić dobi ministarstvo spoljnih poslova u kabinetu Blaznavčevu; a kad Blaznavac 1873 umre na prečac, Ristić bi pozvan te sam sastavi kabinet, u kom za se zadrža predsedništvo i spoljne poslove.

Od toga doba, bivao je nekad i van vlasti, ali više u vlasti; kad se pak Kralj Milan 1889 odreče prestola, onda on Ristića učini prvim namesnikom maloletnom Kralju Aleksandru Prvom, i u tom dostojanstvu Ristić je ostao do 1 aprila 1893.

Posle događaja od 1 aprila 1893, Ristić je dobio pensiju, i živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

Na nepunu godinu pred smrt, postavi ga Kralj Aleksandar za predsednika Srpske Kraljevske Akademije.

Preminuo je u Beogradu 28 avgusta 1899, nakon duge i teške bolesti. Sahranjen je vrlo svečano o državnom trošku. Kralj Milan došao je čak iz Niša da mu bude na pratnji.

I u svojoj porodici i u državnoj službi Ristić je bio čovek retke sreće. On je umro a nije okusio gorčine od roditeljske žalosti: rodio je troje dece, i sve troje ostavio je posle sebe živo i zdravo.

Pošto se je jednom izbavio od đačke siromaštine, a štedljiv i uredan, on nikad posle nije padao u novčanu nestašicu.

U službi ga je, u početku, potpomagala moćna ženina svojta, pošto se je uzdigao na visinu, onda u zemlji nije ni bilo odlikovanja koje njemu ne bi bilo darivano!

Pored tako velike sreće, valja priznati da je Ristić za svaki svoj napredak imao i svoje lične zasluge. On je od mladosti bio čovek zatvoren, i u druženju vrlo obazriv. Svakad se pre svega marljivo starao da na izvoru vlasti bude dobro zabeležen. I ako bi mu se kad na toj strani nebo naoblačilo, njegova je prva starost bila da ga razgali, te da mu otuda svakad sunce sija. U općenju s ljudima on je, što ono reknu, svakad gledao da što kupi, a prodavao nije nikad ništa. Još u početku svoje karijere jednom je srdito rekao:

— Ja ne tražim popularitet! Ja hoću auktoritet!²

I toga se je držao do smrti.

Kao čovek veoma ambiciozan, Ristić je čisto bolovao ako je spazio da ga ko makar u čem hoće da preteče. Ta mu je slabost mnogo udila, ali kao da mu je u nečem i od pomoći bila. On je znao kako se nisko cene ljudi koji mnogo obećavaju a ne sverovavaju. Zato nije mnogo obećavao; a što je obećao, gledao je da ispuni. Ristić je bio čistih ruku; za tuđu se paru nije mašao, a svoju je marljivo čuvao. Bio je štedljiv i u potrošku državnih novaca.

Bio je jedak i ljut na onoga ko napada na njegovu politiku, ili na spise njegove. I na svaki napad on je odgovarao, i odgovori su mu češće bili žučni.

Za svoje književne radove vodio je osobito staranje. Pok. Jovan Bošković, dok bejaše živ, morao je svaki Ristićev sastav bar po jedan put korigovati.

Ristić je još godine 1852 u Berlinu štampao knjižicu: Die neuere Literatur der Serben, o kojoj je u ono vreme bilo govora u srpskim listovima.

Srpska pak književnost od Ristića ima, pored raznih članaka po listovima, ove na po se sastave:

1. Govor držan 13 jula 1878 u tajnoj sednici Narodne Skupštine o Berlinskom ugovoru. Beograd 1878;
2. Posle Bombardanja Beograda. 1880;
3. Javan Račun, 9 septembra 1882;
4. Spoljni odnošaji Srbije. 1884.
5. Govor, držan u Ustavotvornom odboru. Beograd. 1888.
6. Diplomatska Istorija Srbije. — Povodom ove knjige imao je dugu i žučnu polemiku s M. Piroćancem.

Ristić je bio čovek srednjega rasta, crnje masti, pune kose i brade, koje su mu obe do smrti ostale verne; bradu je razbrijavao i uvek rasčešljavao u dva duga vlasa, koji su mu čak na prsi padali. Redovno je nosio crno odelo, kaput na struk, obično zakopčan, i na glavi cilindar.

Govorio je tiho, skladno, proučeno; a pisao je marljivo pravilno, ugledajući se na Francuze. Rukopis mu je bio dosta čitak.

Pored srpskog jezika, znao je dobro nemački i francuski.

Lica je bio uvek ozbiljna, gotovo zabrinuta: on se valjda u veku nije kikotom nasmejao. Nekad i nekad ogledao bi da rekne koju šaljivu reč, ali mu šala nije išla lako, i nije bila duhovita.

Srpska istorija imaće kroz duže vreme da se sreta sa Ristićevim imenom. Od godine 1861 do 1880 Srbija je najpre uzela od Turske gradove; posle je vodila s Turskom dva rata, uvećala je svoju teritoriju sa četiri okruga, i dočekala u Bosni tuđu okupaciju. U politici unutrašnjoj ona je 1869 oturila Sultanski Ustav od 1888, i stekla svoj koji je zamenjen Ustavom od 6 aprila 1901. U radovima oko tih resultata gde veći gde manji deo pripada Jovanu Ristiću. Pored toga on je imao jakog uticaja na svu zemaljsku upravu, na njenu spremu, moral, i disciplinu, upravo na celokupno političko vaspitanje naroda.

Što su ti svi radovi važniji i veći; što su posledice od njih mnogobrojnije i različnije, to je sve teže još danas izreći konačnu presudu nad Ristićem kao državnikom.

Među tim su njegovi suvremenici, već za njegova života, bili podeljeni u dva stana: iz jednoga su na njega sipane bez milost osude, a iz drugoga su mu dolazile hvale i odobravanja.

Tek budućnost može razgovetno pokazati: koji su bliže istini. A on je primio dobra svoja u životu svome.³

---

1. F. Hristić, koji je pre toga neko vreme vršio dužnost srpskog kapućehaje, kaže, da je Ristić, za svoga bavljenja u Carigradu, zaštedio ravnih 10 hiljada dukata. I tu je sumu dao Major-Miši pod interes.
   To je osnovica njegovoj potonjoj imovini. ↩︎
2. Godine 1856 januara 30 u Beogradskoj čitaonici, posle svršenoga godišnjega skupa, na predlog profesora Lj. Španića, povela se reč o ustanovljenju Srpske Narodne Banke. Među govornicima najviše su se čuli: Jovan Ristić, Jevrem Grujić, i Milovan T. Janković. Kad pak dođe da se izbere naročiti odbor za tu stvar, onda onaj sav skup izabra 9 činovnika i 6 građana. Među činovnicima izabran bi i Jevrem Grujić a Ristića niko i ne predloži!
   Toga dana u veče, u kući Filipa Hristića, Ristić se veoma ljutio na beograđane što su njemu pretpostavili Grujića pa, kao tešeći se, reče:
   — Ja i ne tražim popularitet;
   Ja hoću auktoritet! ↩︎
3. Luka gl. 16 stih 25. ↩︎