Srdan Ilija, rodio se u selu Prnjavoru, u Mačvi, 1770. Ilija Srdan slika je sa svim protivna slici Zeke Buljubaše. Zeka nema nigde ništa; sve što je imao, ostavio je, i došao je u Srbiju da se bori za sav svoj narod, za milu slobodu; a u Ilije je puna kuća zadruge, dom bogat, svašta dosta — samo nema slobode. Onaj traži da izvojuje slobodu, pa neka se njom koristi ko hoće i ko može, a ovaj svojoj deci, svojoj braći, svome imanju traži zaštite, traži ugodbe za razvoj i napredovanje.
Oba ipak služe jednoj velikoj ideji, i oba se bore kao pravi junaci.
Srdan se je zajedno s Čupićem počeo mešati u srpski ustanak. Prve sukobe imao je s lešnjičkim Turcima, a posle je bio gotovo u svim bojevima s ovu i s onu stranu Drine. Kao junak, bio je ugled svoj družini svojoj, a uz to još se je držalo da je osobito srećan, jer u tolikim bojevima nikad se nije ranio.
Evo kako Višnjić govori o njemu:
„Neka bude svekolika kavga Na onoga Srdana Iliju. I nek’ bude sreća Srdanova… Na Loznicu kada potekoše Najnaprijed Srdane Ilija, I pred njime Purko barjaktaru: On pješice svilen barjak nosi, Barjak nosi, vojsci kalauzi, A Ilija za njim na đogatu. Najpre Turci vidješe Iliju, Na Iliju oganj oboriše Al’ Ilija uspregnuti ne će, Već podviknu k’o da pije vino, Pa na Turke juriš učinio“.
I u drugom ustanku, godine 1815, Srdan je mnogo radio da se dignu Mačvani i Pocerci. Ta njegova radnja pokazuje ga kao pravoga rodoljubca, i kao čoveka koji proviđa daleko, i poznaje šta ošta biva. I ono što biva s njim i njegovim kućanima u početku ustanka 1815, govori u prilog onoj priči koja veli da su mačvanski kmetovi uzeli na dušu Zmaja od Noćaja.
Videći da narodu ne će svanuti bolji dani bez nove borbe, Srdan je trčao od sela do sela, i tražio pristaoce na novi ustanak 1815, ali sve uzalud: niko mu nije hteo ni glave okrenuti. U nevolji svojoj, dođe u selo Ribare popu Jovanu Milenkoviću, ali popa, čini čuje šta Srdan misli, poviče:
— Nosi krv iz moje kuće: ne robi me, i ne kolji, ako Boga znaš! S duše mi se tornjaj; kuća mi je puna tuđih ljudi, sve poslenika, pa te može ko videti, te ćemo propasti oba… Vi upropastiste sebe pa hoćete i nas! Svoju si kuću sam raskućio takim poslom, pa hoćeš da raskućim i ja svoju? Uklanjaj se, velim ti, dok nije bilo drugojače“!…
Eto kako braća sretaju rodoljubive namere Srdanove! I ovo je još sveštenik, vođ prostome svetu, onaj koji traži pravo da i duše rukovodi!…
Ne gledajući na to ledeno odbijanje, Srdan je verovao u životnu misao ustanka, i nadao se je da ćemo mu mi, potonji potomci, razumeti muke, i platiti za njih zahvalnošću. Za prvo se nije prevario, a za drugo — na nama je da pokažemo delima! Svakojako danas rug stida pada na one koji su onda bili mudri, a slava kiti imena onima koji su bili drski, koji su onda sretani preziranjem i osuđivanjem.
Dočekavši, uz prkos svim tim tegobama, da vidi svoju postojbinu oslobođenu od Turaka, Srdan se smirio kod svoje dobre i imućne kuće i tu, zadovoljan, umro 1835, u 65 svojoj godini.
Ukopan je u opšte groblje sela Prnjavora.
Ilija Srdan bio je čovek visok, krupan, crnomanjast, dugih okoštih obraza, a brkova srednjih, i uglednih. I sama ličnost Srdanova nekako je bila vrlo mila pevcu Višnjiću.