Stanimirović Dimitrije, rodio se u Vršcu, godine 1796.
Osnovnu školu svršio je u mestu svojega rođenja, a dva razreda gimnazije u Temišvaru.
Posle toga, odao se je na trgovinu, i preselio se toga radi u Pančevo.
Godine 1834 pređe u Beograd, gde je produžio trgovati, uredio je cigljanu ispod Beograda u zajednici s N. Popovićem.
Godine 1848 buknu madžarska buna, i Srbi na onaj strani, pritisnuti od Madžara, ustaše na oružje da brane svoju narodnost.
Stanimirović, vatreni rodoljubac, skupi četu dobrovoljaca, u Beogradu, pa s njom pređe preko Dunava da ide braći u pomoć. Iz Pančeva ode sa svojom četom u selo Mramorak, gde je brat mu Nikola imao svoju lepu kuću, trgovinu, i gazdinstvo.
U tom selu, na bratnjevu imanju, Dimitrije je hranio svoju družinu čitava 22 dana, dokle je pribavio sve što mu je za boj trebalo, i dokle je četu pojačao mi uvećao novim dobrovoljcima. Za to vreme Nikolina kći jedinica Julka1 izvezla je krasan srpski barjak za tu čikinu četu. Barjak taj na Sv. Konstantina i Jelenu (21 maja) osvetio je sveštenik Josif Radivojević, i zaklevši vođu i njegove drugove, da će braniti srpsku veru i narodnost dok jednoga teče, predao ga u ruke Stanimiroviću.
Sutra dan Stanimirović sa svojim dobrovoljcima ode u uzdinski logor, gde se je kroz kratko vreme pročuo svojim junaštvom i dobrim redom u četi.
Glavna komanda uzdinska slala je Dimitrija, s njegovom četom, sad ovamo a sad onamo, gde je kad bila potreba.
U boju na Vršcu Stanimirović, braneći srpski top, bude opkoljen mnogobrojnom madžarskom vojskom i, posle uporne borbe, zarobljen, okovan i poslan u Temišvar. Tu je stavljen pod vojni sud koji ga osudi na vešala.
7 jula 1848 Stanimiroviću je bio poslednji dan od života. Pre nago što će biti obešen, izmolio je dva lista hartije, i napisao ova dva pismena:
1
Poslednja želja.
Prvo molim moju ženu Aleksandru da mi oprosti, što sam nju i decu narodnim interesima žrtvovao i narodni interes njiovom pretpostavio.
Vtoro je molim da se ona, bez svakog obzira na svoj rod obrati a osobito na Đorđa, da joj priliku nađu i da je udadu.
Treće je molim, da sama lično u Karlovce ode, i tamo kako tako Jocu privoli da se kući vrati, i svoju glavu izbavi; jer je dosta da se ja za rod i narod žrtvujem, i ne bi bilo pravo, da nas obadvoje izgubiš.
Jocu molim, da mi tu poslednju želju ispuni, i da te utješi. A obadvoje molim, da se postarate i Joci kod praviteljstva službu nabavite.
Draga mora iti u Sombor; nije drugojače; i mora se sa sudbom svojom slagati.
Učinite naredbu, da se u Karlovcima i Beogradu bogosluženije ili opelo meni čita.
Valu, Ninka i decu pozdravi, i čuvaj kao i dosad.
Za utješiti tebe i sve, znaj, da sam ja onaj dan od Tadića naterat na boj, i da je Tadić hteo mene proglasiti za izdajicu, a Srbijanci bi me ubili, da im je rekao da ja nameravam onaj dan ići, kad se tela bitka početi.
Akta razdaj, a i obligacije koje se na rafu zavijene nahode. U ostalom neka ti Bog pomogne! Šopović nek se alatom namiri, a ciglanu ustupi varoši. Oprosti, i opet oprosti! Uvredio sam te, ucvelio sam te, ali šta znam, jaka je dužnost sproću naroda. Ti ćeš mi oprostiti, ali bi me narod za izdajicu dao, a ti znaš da ja volim umreti, nego se izdajicom proglasiti.
7-ga, i poslednjega dana, a i časa, mog života
tvoj tebi dobri
— Dim. Stanimirović. s. r.
2
Niko, mili brate!
Ja za narodnost umirem, i rado umirem: jer sam svojski radio i dosta učinio. Nemoj me osuđivati, ja nisam bio rad bitku početi, i na Vršac ići, no sam od nesrećnog Tadića primorat. Amanet ti moja deca: imaj brigu za Jocu. Odmah otidi u Karlovce, i nateraj ga da se kući vrati, da ne pogine i on. Imaj velim njegovu brigu, a postaraj se i za Aleksandru da joj priliku nađeš da se uda. Ovo je poslednje; dalje vremena nemam. Čas je kucnuo, i ja se na smrt spremam! Podaj opelo mene radi čitati, i ne zaboravi tvoga brata,
7-ta julija, 1848 g.
U Temišvaru.
— Dim. Stanimirovića. s. r.
Kad su ga doveli na mesto gde će poginuti, Stanimirović, videći okolo mnogo sveta srpskoga, počne slobodno i jasno govoriti, svetujući Srbe da se ne plaše, nego da brane svetu stvar naroda svoga, a Madžari, bojeći se kakve pobune od Srba, udare u doboše, i besedu mu zagluše, pa ga odmah obese.
Među tim se madžarska svetina tu tako uskomeša, i pobegne jedan preko drugoga, misleći da će odnekud grunuti srpska vojska da izbavi Stanimirovića, da ih je, kažu, dosta ostalo na mestu razgaženih i osakaćenih.
Posle bune, brat je iskopao kosti Dimitrijeve i sahranio ih u temišvarskom groblju.
Stanimirović je bio srednjega rasta, krupne snage, veoma čestita karaktera čovek, i vatreni srpski rodoljubac.
- Koja se je docnije udala u Zemun za g. Stevu Andrejevića. ↩︎