Pomenik

O

Milan Đ. Milićević je objavio Pomenik 1888. godine i Dodatak Pomeniku 1901. godine.

Pomenik je Vikipedija sa dušom.

Sadržaj

  1. Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba
    1. Grobnim kamenovima
    2. Predgovor
  2. Dodatak Pomeniku od 1888
    1. Godini 1901
  3. Pomenik (1971)
    1. Milan Đ. Milićević i njegovo delo
      1. Glava 1
      2. Glava 2
      3. Glava 3
      4. Glava 4
    2. Biografski podaci
    3. Bibliografija
  4. Podbeleške

Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba

Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba / napisao M. [Milan] Đ. Milićević

Grobnim kamenovima

Pitao sam stare pametare za znamenite ljude iz njihova doba, pa sam od njih često dobijao odgovore nepune, nejasne, i, nekad, toliko suprotne da, po samim tim odgovorima, ne bih mogao sastaviti ni najbleđe slike pokojnika kog sam tražio;

Prelistavao sam zapise suvremenika, ne bih li našao štogod o zaslužnim našim sunarodnicima, pa i tu nisam bio mnogo bolje sreće; jer je takih zapisa vrlo malen broj, a i od toga malešnoga broja, u teške dane naše, propalo je mnogo;

Obraćao sam se potomcima da mi jave što se zna u porodicama o zaslužnim precima, pa sam od njih, nekad, primao; odgovore: da unuci „baš ništa ne znaju o dedima svojim“, ma da su dedi bili vojvode, a unuci su pukovnici;

Molio sam naslednike za bliže izveštaje o onima o čijoj tekovini možda i danas žive, pa mi i oni, s velikih svojih poslova, nisu imali kad dati traženih obaveštenja.

Najposle, uputio sam se ka grobovima, i počeo sam kuckati i od mahovine i nanosa čistiti njihove ploče, krstove, i druge pokojničke belege. Duša valja, i tamo vam sretao protojereje koji krstove zaslužnih pokojnika čupaju, božem, da prošire prostor oko crkve; viđao sam potomke koji ploče svojih predaka ostavljaju dunđerima da ih lupaju i novoj zvonari u temelje bacaju; nalazio sam školovane unuke koji na tuđem groblju žale da rasplaču, a svojih dedova i stričeva spomenike malodušno kreću, ostavljajući grobove šute, samo za to što su zapisi na njima za neke današnje oči oštri; a video sam dosta grobnih krstova i u portane ograde uzidanih, za pragove povaljenih, i za podnožnike jahačima usađenih: pa ipak su mi studene grobne stene često kazale više nego mnoga naslednička usta!

Kamenovi grobni! Zahvaljujući vašim zapisima, naši će potomci znati gde mestimice počivaju kosti Kneza Palalije, Ilije Birčanina, Miloša Pocerca, Prote Smiljanića, Popa Ranka iz Rudovaca, Igumana Hadži-Atanasija, i tolikih drugih.

Za to ja ovaj Pomenik i namenjujem vama, ledene grobne stene! Namenjujem ga onom pohvalnom običaju naših starih, po kojemu je čelično dleto u studeni kamen ukresalo tolike svetle istoriske istine!

O, neka bi se taj krasni običaj održao dugo; i neka bi, dao Bog da to životvorno dleto, i od sada, ima koga, i ima rašta, ukresavati u tako verne čuvare istoriskih istina!…

— M. Đ. Milićević

Predgovor

Neznano — nepitano; znano — voljeno.

Jedne noći snio sam san neobičan, kakav nisam snio nikad dotle a, daće Bog, da ga ne snim nikad ni potle!

Taj sam san zapisao još one iste noći. I ovde ću ga ispričati za to što on, u neku ruku, pokazuje kako je postala ova knjiga.

Snim ja kao da idem ozgo od Terazija k Stambol-Kapiji. O, Bože sačuvaj, kako ružan, kako strašan, bejaše Beograd u onaj mah! Od onoga varoškoga šanca, kome se sad slabo trag zna, pa gore k Terazijama, i ovamo k Paliluli, nema nigde ni kućerka; već je svuda izrasla travuljina s čovečijega boja u visinu. Kroz tu travuljinu vijugaju se dva tri uzana kolovoza, kojima ovde onde, prođe po neki seljak, dronjav, čupav, često gologlav, opasan likom, a, u licu bled i učmao, kao da tek treći dan jede hleba, strašljivo goneći drva na kolima, koja vuku dva obično sićušna, budžuljasta, vočića!…

Pored mene, ne znam otkud, ni kako, obrete se nekakav duhovnik. To bejaše čovek visoka rasta, suva lica, duge prosede brade, punih sedih brkova, crnih obrva, svetlih očiju a prava nosa: po oku i liku sa svim vojnik, a po mantiji — smerni duhovnik!

— Hajdemo napred! — reče on meni nekim starešinskim glasom, i ja ga poslušah.

Priđosmo k Stambol-Kapiji, a tu imamo šta i videti: Od mosta pred kapijom pobijena su dva reda rastovih kočeva: jedan red ide dole k Paliluli, a drugi — gore k Terazijama. Pa te kočeve nabijeni su živi ljudi. Neki od tih jadnika već su izdahnuli, a neki još krče i stenju u mukama: ozdo im psi, još živima, odgrizaju stopala od nogu. Dvojica behu sveštenici. Mostom iz Stambol-Kapije, odonud iz varoši, udari Gazda Nikola Lunjevica. Jedan od one dvojice popova jeknu:

— Kap vode! da si po Bogu brat!

— Brate slatki! — odgovori Lunjevica, ne ustavljajući se, i ne pogledajući u mučenika: — dve glave da imam, ne bih ti je smeo dodati, kolike me oči glede!… Pa ode nekud gore k Terazijama…

Videvši tu strahotu, ja se prepadoh i, ne smejući dalje, stadoh.

— Hajde! Hajde! reče duhovnik: — ima, još da se vidi!

Pođosmo k varoši.

U Stambol-Kapiju uvodi drveni most, ispod kog se je ujezerila velika baruština, pokrivena žabokrekom; na kapiji stražu čuvaju Turci sejmeni; a u svodovima, u kapiji, na gvozdenim kukama, štrče nekolike ljudske glave!…

Izišavši iz kapije, uđosmo u neke krive, uske, i tesne ulice: kuće su, s obe strane, malene, jadne, crne, obrnute leđima k ulici; ovde onde vidi se i po koji dućan s ćepenkom, a kupaca nigde ni jednoga: tišina je kao da je po noći, a ne pola dana! Gde je sad pijaca, tu je veliko groblje: po njemu pasu nekolike krave, dvoje troje kljusadi, i dva magarca pod samarima!…

Naiđosmo na Kalemegdan: levo od našega puta pasu pašine kamile, i vulaju se čopori pasa, a desno, onamo k Dunavu, igraju se nestašni Turići koji, čim opaziše nas dvojicu, osuše na nas kamenice, da se jedva zaklonismo ušavši u prvu gradsku kapiju.

I u svodovima gradskih kapija, o gvozdenim kukama, vise ljudske glave, neke davnašnje, a neke tek osečene; a i po bedemima, ovde onde, vide se glave, nabijene na kolje, kao lubenice ili bundeve!

Pred pašinim konakom, na visoku šiljku, zija glava vojvode Stanoja Glavaša. Prema njoj, na nekoliko koraka, smerio stoji rudnički Knez Miloš Obrenović, s čalmom oko glave: skrstio ruke, ponikao licem, pa samo gleda preda se.

Besne delije, prolazeći pored njega, nešto ga zadevaju, a on tek sleže ramenima i, ponekad, pogleda na Avalu duboko uzdahnuvši.

— Duhovniče! — rekoh ja: — meni je vrlo teško: noge klecaju poda mnom; ako možeš, izvedi me odavde, molim ti se!

— Ne boj se! — prozbori on kroza zube…

I, u trenut oka, mi se nađosmo u porti beogradske crkve; a ona, sirota, niska, mračna, čađava, uvaljena u rupu; bez zvona da se oglasi, bez krsta da se raspozna: prava, magaza!…

Od crkve pođosmo kroz vajnu srpsku varoš. S obe strane ulice malene su čatrlje, s vratancima tako niskim da se i najniži čovek mora saginjati kad u njih ulazi. I te su kuće sve zatvorene, sve su puste: nigde žive duše! U jedan mah, za nama, začu se nekakav tutanj; mi se sklonismo: eto udari iz grada četa delija, idući u polje na džilitanje. Konji tovni, a Turci osioni, pa već ne znaju šta rade od besa: gađaju iz pištolja u kuće, potežu se džilitima u ćepenke; dvoje sluščadi, što iđahu s vode, i ne imađahu kud skloniti se, razgaziše konjma, a jednoga starca, koji se iz svoje udžere pomoli na ulicu, primlatiše džilitima, i odoše, smejući se!…

— Ama po Bogu duhovniče, je li ovo odista Beograd, ili je neko drugo mesto?

— To je glava Srbiji; to je krvavi grad Beograd; — odgovori mi on, i samo zatrese glavom…

Dok bi čovek udario dlan o dlan, mi se nađosmo na nekom drugom mestu: kao da bejasmo negde u Šumadiji, ali, gde mestimice, ne bih umeo kazati. Tamo nađosmo druge slike i prilike:

Putovi su svi uzani, kaljavi, krivudavi; selâ gotovo ni nema, već sama selišta i zbegovi. Po zbegovima jadne seljačke kuće sve su na kolima, kao u čergara; vatre se lože pod otvorenim nebom, te se mesi hleb, i kuva ono čemerno jelo: tu se ljuljaju kolevke, tu čame nemoćni starci, tu umiru bolesnici. Ljudi su svi dronjavi, crni, s glavama čupavim, ili podbrijanim; žene su sve ružne, a deca, pupava, gola, i bosa, viju se oko matera i pište ištući hleba. Jedna majka nastavila na vatru kotlić kukuruza, da zahrani decu pa, da bi manje plakala, zabavlja ih ovom pesmicom:

Gori, gori vatrice,
Ključaj, ključaj vodice,
Kuvaj brže kukuruze,
Da se deca razvesele!

Ovom pesmom ona, za časak, uteši decu pa se, docnije, začuje još jača vriska.

— Gde smo ovo sada, duhovniče? upitah ja svoga vođa.

— Sad smo u Šumadiji, u sredini Srbije; i kako je to što gledaš tu, tako ti je od Dunava, do Sinjega Mora; tako ti je svuda gde žive Srbi!

— Po Bogu, duhovniče, za što je to tako?

Starac sleže ramenima, pa onda reče:

— Samovolja… besuđe… bezakonje… opusti zemlju, otera narod u gurbete…

— Ima li gdegod boljeg života našemu narodu?

— Ima života drugojačijega, odgovori starac razvlačeći reči: — ali ne znam koliko je i on bolji?…

Opet, u trenut oka, nađosmo se u nekom drugom, meni neznanom kraju, u mestu sa svim drugojačijem: besmo li kod kakve crkve, ili kod manastira, ili u nekakvoj školi — ne umem kazati. Na skupu bejaše dosta ljudi, koji behu odeveniji od Šumadinaca, i odelo im beše drugojačijega kroja; glave im ne behu podbrijane, ali u mnogih behu obrijani brci: svi behu gologlavi; svi seđahu, samo jedan glasno čitaše:

— Dražajša junoste Serpska, vikaše on: — se predlagaju tebje Zlatnuju Knjižicu, soderžaščuju dolžnosti čelovjeka graždanski i hristijanski. Sliši ubo:

Nevježestvo i zabluždenije jesu zla duše v prizreniji razuma: poroci i bezporedačne strasti, jesu zla duše v prizrenji volje: i sija zla treba otklanjati so svakim usilovenijem…1

— Gde smo ovo sada, duhovniče? upitah ja vođa.

— Sad smo u zemlji gde nema Turaka, ali gde ima mraka, i drugih velikih nevolja…

— Kako je ovde našemu narodu?

— Kao tuđinu u kući tuđoj!

— Za što onaj čovek onako zanosi čitajući?

— Za to što misli da onako treba.

Rekavši to, starac se okrete od mene.

Ja pogledah, i gle!

Sa svim drugi svet puče pred očima mojima! Oh, kako sad bejaše lepo pogledati na sve strane! Ja i moj vođ kao putujemo k Beogradu. Putovi svi nasuti, pravi, široki; putnika svud mnogo; putne gostionice velike, čiste, lepe; sela česta, golema; kuće po selima, bele, lepe; narod odeven, veseo; zemlja obrađena; škole kao dvorovi, a crkve se sijaju i vide iz daleka.

Priđosmo k Beogradu. Na Vračaru se vežba vojska srpska. Beograd se pružio pobiljem jedne velike kose; krasnim kućama ispunivši sve bokove kosi, spustio se je čak na obale dve velike reke; na Kraljevskom dvoru vije se zastava s belim Dušanovim orlom, a na crkvi zlaćeni krst već sobom para oblake. Po ulicama, po dućanima, gostionicama, vri narod: trči se, radi se, prodaje se, kupuje se…

Gde je bila ona strašna Stambol-Kapija, sada je krasni dvor za pouku u igri i zabavi, a prema njemu je spomenik sinu Miloševom!

Na pijaci, mesto turskog groblja i travuljine, digao se je dvor kao i kraljevski.

— Ovde je škola za mladiće i za starce, reče mi duhovnik. — ko je žudan znanja, ulazi u ovu kuću, i podmiruje se, kao žedan vodom na točku!

Pri otvorenu prozoru, poslušasmo nastavnikovo predavanje: bejaše milina čuti lepotu srpskog jezika, i razgovetnost onoga što nastavnik kazivaše.

Na Kalemegdanu digao se gaj, lepši nego u Kosmaju. Krozanj se vijugaju staze svakojake, a stazama tima, po hladu i mirisu, šetaju se ljudi umorni od misaonoga rada, i, šetajući se, među sobom govore, kako bi trebalo da se staze često polivaju, te da ne bude ni malo praha pod nogama…

Gde su se pre igrali Turići, koji su mene i duhovnika jurili kamenicama, sad se srpski đaci uče vojnim pokretima!

— Hvala Bogu, duhovniče, rekoh ja: — kako se ovo sve za čas, ovako izmeni?

— Nije se to za čas izmenilo, odgovori on: — Od onoga nesrećnoga doba, kad su ovde bile one strašne slike i prilike, gora je listavala, ravno sedam deset i tri puta! I dok se je ovo ovako načinilo, uradilo, i udesilo bezbrojni su se tvoji preci teško promučili, a mnogi su za to i životom platili!

— Pa koji su to čestiti ljudi, duhovniče, upitah ja, gotovo nehotice?

— E, dobro činiš što za njih pitaš! Oni su nekad bili znani i uvaženi, a danas ih već pokriva tama zaborava!…

Zar se njihova imena, njihova dela, ne bi mogla oteli od zaborava, i prikazati potomstvu?

— Bi! reče starac osmehnuvši se: — kad bi, na priliku, eto ti, danas, pošao od pametara do pametara, od zapisa do zapisa, od groblja do groblja, pa bi, na taj način, pribrao imena tih radnika i od njih bi sastavio Pomenik, koji bi Srbi mogli uzimati u ruke svaki dan, a ne tek od godine do godine, o zadušnicama!…

— Ja bih se, drage volje, primio toga posla; ali ću, bojim se, i nehotice, pasti u mnoge pogreške; jer će tu biti masa raznih imena, dela, i prilika!…

— Ne mari ništa, preseče me starac: — valja taj rad početi što pre, dok još ima živih suvremenika, od kojih se može mnogo što šta saznati; pa baš ako se što i pogreši, docnije se može ispraviti što se pogrešilo. Ali će tu biti i drugih tegoba i neprilika?…

— Kakvih?

— Biće ljudi koji će tražiti da se, na priliku, o jednom pokojniku piše ovako,a o drugom onako; o jednom da se kaže mnogo, a o drugom malo, ili ni malo!

— Toga se ne treba plašiti! Pisac je dužan naći istinu, i nje se držati; a koliko će okom pokojniku napisati, stvar je sporedna, i zavisi od građe, i od rasporeda celokupnoga spisa…

— Veliš da se pisac drži istine, ali istina može nekom biti i nemila?

— Istina neka bude čitaocima kom mila, kom nemila, to stvar ne menja; ali piscu istorije ona mora biti prva dužnost!

— Da, dužnost jeste; ali baš s te dužnosti, ili s ljubavi prema toj dužnosti, pisac može nekad i stradati?

— Oh, razmaženo čedo mirnih dana! reče starac srdito: — a zar Koča Anđelković, zar Pajsije Ristović, zar Đakon Avakum, i drugi bez broja, što su za istinu na kolju izdisali, nisu osećali nikakvih bolova! Kojim pravom tražiš ti da, u svom životu, samo medovinu srčeš? Neka bi te kakva mala nezgoda baš i snašla, jamačno ona neće biti ni nalik na one muke koje su trpeli tvoji stari!…

Bi me kao stid od svoje malodušnosti, pa rekoh:

— Imaš pravo, duhovniče! Evo ću te poslušati: radiću koliko god uzmogu, držeći se uvek istine, od koje se mogu udaljiti samo onde gde je ne mognem doznati. A za svedočanstvo da ću tvoju želju ispuniti, molim te kaži mi: Ko svi ti? Kaži mi svoje ime da njega prvo upišem u svoj Pomenik!

Hm: Ja ko sam? progunđa starac kroza zube: — danas sam, nastavi glasno: — senka, prah i pepeo, a nekad sam bio znan i pribran. Pre 67 godina, glavar našega naroda pisaše da smo „on i ja od dva brata deca“; suvremenici moji i njegovi znađahu me dobro, ali, po opštoj nemarnosti roda našega, ni oni, ni ja, ne zapisasmo imena mojih roditelja, pa ni mesta rođenja mojega! I danas u celoj Srbiji nema čoveka koji bi znao ime tvorcu dana mojih!…

… Služeći otadžbini, kosti sam svoje ostavio daleko od zavičaja i naroda svoga; moj grob nikad nije pokrio bus rođene mi zemlje; njega nikad nije okvasila suza mojih rođaka, niti ga je oglasila zapevka šumadinska; samo burno more, kad se srdito o bregove lupa, potresa moje umorne kosti. Moji zemljaci, u velikoj žurbi za današnje potrebe svoje, nemaju kad ni da pomisle koliko je tuđa zemlja i kostima teška; ali… neka… ne mari ništa! Meni je milo što sam svoju dužnost ispunio, a svaki neka se stara za se… Grabi i ti od smrti što god više možeš!

— Za ime Božje, ko si ti, čudni duhovniče?

— Samuilo Jakovljević, arhimandrit, služitelj Svetoga Kralja, iz manastira Kalenića.2

— Samuilo! viknuh ja začuđen, i trenuh očima da polje sagledam čudnoga starca; ali se u taj čas probudih!…

Došavši k sebi od ovoga neobičnoga sna, sedoh, i zapisah ga od reči do reči.

Odmah drugi dan, uzeh ozbiljnije razmišljati o onom što smo mi dužni svojim precima i što je, u neku ruku, dužnost naša i sproću svoga poroda, sproću potomaka. Sećao sem se da se u nas češće govori: Srbi su narod nezahvalan: zahvalnost je biljka koja retko niče, i slabo napreduje na zemlji srpskoj!

E pa ko je tome kriv?

Niko više od nas samih.

Što je lepo, to neodoljivo mora izazivati divljenje; to je zakon kome se svaki nehotice pokorava. Lepota u delima predaka mora izazivati divljenje u očima potomaka; a od divljenja do zahvalnosti nije daleko.

Na taj način, i iz poštovanja prema precima, i po dužnosti prema sebi, i prema svojim potomcima, mi treba da poznamo ljude koji su, svojim radom, otadžbinu i nas toliko zadužili!…

Zadahnut tim mislima, počeo sam, malo po malo, sabirati građu za biografije znamenitih ljudi u našega naroda. U tom poslu, ograničio sam se na doba našega narodnoga vaskrsa, od prilike, na poslednjih sto godina.

Najpre sam uzeo imena onih znamenitih Srba, koje sam već pominjao u svojim dvema knjigama „Kneževini Srbiji,“ i „Kraljevini Srbiji,“ i njih sam opisao kako sam mogao prema građi kojom sam mogao danas raspolagati.

K tome sam dodao veliki broj novih biografija, koje sam sada iz nova napisao.

Posle toga, pružio sam se na sve zemlje u kojima žive Srbi, i uzimao sam ljude, za naš narod zaslužne, ne gledajući u kojoj se državi koji rodio.

Tako radeći, sastavio sam ceo ovaj Pomenik koji čitalac ima u rukama.

Dugo sam se lomio na pitanju: kojim redom da prikažem ove ljude? Da li da ih ređam po godinama njihova rađanja, ili po vrstama njihovih zasluga, ili po azbučnom redu njihovih prezimena? Najposle, uzeo sam ovaj poslednji red kao najudesniji i najprostiji.

Zbirajući građu i sređujući je, imao sam često vrlo velike muke oko malih stvari.

Za osvetljenje te moje muke, dovoljno je pomenuti samo dva slučaja:

Jedan Srbin napisao je i pustio u svet knjigu u kojoj, među ostalim, veli:

Da je Hadži-Atanasije, arhimandrit manastira Nikolje, kum Kneza Miloša, o Savinu dne 1815, u Beogradu, živ nabijen na kolac, te tako u mukama izdahnuo.

Tako veli čovek koji piše istoriju!

Među tim, ima štampano pismo Kneza Miloša kojim, poklanjajući Manastiru Nikolji svoju vodenicu na reci Kamenici, u selu Prijevoru, predaje taj svoj dar u ruke Arhimandritu Hadži-Atanasiju, igumanu Nikoljskom. I to je pismo pisano 20 Aprila 1820!

Pored toga, u mene se nalazi pismo, koje je Knez Miloš istome Hadži-Atanasiju, o nekakvoj rakiji, pisao 22 maja 1822 godine!

Prema takim dokumentima, jasno je da mi je bilo veoma stalo, da saznam: kad je, i kako svršio svoj život taj Hadži-Atanasije, arhimandrit Nikoljski?

Za to sam se, preko preosvećenog gospodina vladike Nikanora, obratio starešini Manastira Nikolje, da me izvesti o poslednjim danima i smrti Hadži-Atanasijevoj.

Odgovor iz Nikolje glasio je: U Nikolji i okolini niko ne zna ništa o tom Hadži-Atanasiju!

Ja sam pisao drugi put da se raspitaju izvesni stariji ljudi u okolini, i da se, po okrajcima knjiga, i po odeždama, u manastiru, marljivo potraži: nije li gde zapisano ime Hadži-Atanasijevo?

Na ovo je došao odgovor:

Odista se na odeždama nalazi navezeno to ime do 1826, a posle se ne zna ništa za njega.

Pisao sam treći put, da se razgledaju grobne ploče oko crkve: mora biti da je tu sahranjen, i na ploči mu mora biti zapisa.

Na ovo su mi odgovorili:

Odista ima ploča, ali zapis na njoj ne može da se pročita!

Pisao sam četvrti put, i kazao kako će se ploča oprati, i kako će se najlakše pročitati zapis na njoj.

Preosvećeni vladika, tom prilikom, pošalje u pomoć igumana iz susednog manastira, i svojski preporuči da se ploča opere i pročita.

I oprali su je, i gotovo sav zapis pročitali. Zapis se vidi u biografiji Hadži-Atanasijevoj. Ovde je dosta kazati, da je taj duhovnik preminuo 29 juna 1826, u Kragujevcu, gde je bio u gostima kod Kneza Miloša!

Eto koliko se je moralo pisati, moljakati, i dosađivati dokle se je obelodanilo da Hadži-Atanasije nije izdahnuo na kocu 1815!…

Drugi slučaj:

Rudnički vojvoda, Milan Obrenović, umrьo je u Bukureštu na kraju 1810, ali se ne zna dan smrti njegove. Knez Miloš je kosti svoga brata digao iz Bukurešta, gde su bile sahranjene, i preneo ih u selo Herešte, gde je jamačno postavio grobni spomenik bratu svojemu.

Nadajući se da bi zapis s Milanova groba razbio neku tamu o njegovoj smrti, ja sam tri puta pisao srpskom poslaniku u Bukureštu; molio sam ovde neke dvorske činovnike; pisao u Bukurešt jednom Srbinu, i u Dobruču jednome Rumunu.

Sve sam te molio da bi mi zapis s groba vojvode Milana prepisali i poslali.

G. poslanik mi nije nikad ništa ni odgovorio; dvorski činovnici mi kažu da su pisali, pa je bilo uzalud.

Rumun iz Dobruče, čovek veoma ljubazan, tražio je načina da mi pomogne, pa mu je odgovoreno: da nema ko pročitati i prepisati srpski zapis, a Srbin iz Bukurešta odgovara: da bi rado tu ljubav učinio, ali bi mu od Bukurešta do Herešta trebalo bar 80 dinara za put, a on je čovek siromah!

I tako sam smrt vojvode Milana Obrenovića, pored svega pisanja i dosađivanja, morao staviti pod dan, koji neznam je li pouzdan!

Ali je bilo ljudi koji su mi se svojski odzivali na sva pitanja o raznim pokojnicima. Među tima, prijatno mi je, u prvom redu, zahvalno pomenuti: Preosvećenoga Vladiku Žičkoga, Gospodina Nikanora Ružičića; prečasnog arhimandrita g. I. Ruvarca; profesora g. Jovana Đorđevića; beogradskoga protu g. Novicu Lazarevića; smederevskog protu g. Josifa Markovića; kragujevačkog protu g. Životu Ostojića: azanjskoga sveštenika g. Miću I. Popovića; gđu Lenu S. Pavlovićku, kćer Lunjevičinu, i požarevačkog sveštenika g. Jovana Protića.

Odzivima na moje molbe i pištanja oni su posvedočili prema meni pravo prijateljstvo, a prema zaslužnim precima pravo sinovlje poštovanje.

Hvala im velika za oboje!

Pa posletku, smerno se priklanjam senkama svih zaslužnih pokojnika koje nehotice ne budem ovde pomenuo, ili koje sam ogodno opisao. Oni mi ne moraju na san dolaziti; jer za mnom već idu jači od mene koji će popuniti moje praznine, i ispraviti moje krivine; te pak, koji ozbilja uzmu da pišu i više i lepše o znamenitim ljudma u srpskoga naroda, bratski molim da, pišući svoje, ne kunu ni moje pisanje, po što ovo ne pisa ni svetac ni anđeo, nego ruka grešnoga čoveka!…

— 11. Novembra 1887, u Beogradu — M. Đ. Milićević

Dodatak Pomeniku od 1888

Dodatak Pomeniku od 1888 : znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. / napisao M. [Milan] Đ. Milićević

Godini 1901

Dobro mi došla dugo čekana Gošćo! Svi oko mene tebi se raduju i kao najmlađoj posobici tvojih prethodnica, i kao početnici veka novoga, veka Dvadesetoga; a ja, pored te radosti, veselim se još i za to što mi ti završuješ sedmu dekadu života, i petu desetinu književnoga rada!

Istina Gošća, tako dugo pogledana, ređe donosi velike radosti jer, prispevajući tako pozno, ili sama već nema čim da obraduje, ili nju ne sačekaju oni kojima je u goste išla: Pa ipak se svi samrtnici raduju kad mogu tebe da dočekaju i da te pozdrave!

Evo tek letimice da pregledamo što je preko moje glave prešlo dokle tvoja zora nije zazorila!

Po svršetku svojega školovanja, ja sam 1 septembra 1850 stupio u javnu službu u svojoj otadžbini.

Od toga doba napredovao sam u toj službi, kad brže a kad sporije, dokle nisam 22 jula 1897 postao član Državnoga Saveta, što se u nas broji kao vršak činovničke karijere. Najposle, 3 aprila 1899, stavljen sam u zasluženo stanje mira, u kojem tinjam danaske.

U službi sam dakle bez prekida proveo 48 godina 5 meseca i 92 dana!

U toliko vremena, i u raznim zvanjima svoje službe, ja sam dočekivao dane i vedre i oblačne: deljena mi je pravda a činjena mi je i nepravda. Tek život i jeste neka klečanica od pravde i od nepravde, od dobra i od zla. Bogu hvala te se minule nevolje zaboravljaju!

Pored poslova svoje redovne službe, koja me je hlebom hranila, ja sam u slobodne od dužnosti časove prianjao da svoje obrazovanje samoučki popunjavam.

Radeći tako i doma i na putu (a putovao sam mnogo) ja sam svoja opažanja, svoja saznavanja, svoja osećanja i domišljanja gotovo svakad stavljao na hartiju. Take svoje beleške docnije sam razrađivao i sređivao po vrstama njihovim, odevao ih u ruho srpskoga jezika, i kroza štampu puštao u svet.

Osem takih svojih radova, ja sam i prevodio iz tuđih jezika odabrane spise, pa i njih publikovao.

Na takav način, i za tako dugo vreme, neće biti čudo ako ovo iziđe već stotinita publikacija iz pera mojega!

U tolikom svom pisanju ja sam svakad težio da poslužim Istini, Dobru, i Lepoti, a jesam li i koliko sam ugodio tim trima idejama najlakše će i najbolje opaziti oni koji se zbiljski uzbave proučavanjem Zemlje Srbije i Naroda koji živi u njoj.

I kada se 4 juna ovoga proleća navrši u god 70 tvojih drugarica od dana mojega rođenja, a tri meseca, ranije biće se već napunilo ravno 50 godina mojega književnoga rada, onda zar nije pravo radovati se, i dobrodošlicom pozdraviti Tebe, Godino 1901?

Pa još jedan razlog ima mojemu današnjemu radovanju:

Počevši zapisivati Pomene znamenitih ljudi u Srpskoga Naroda, ja sam i nehotice ušao u posao težak, pipav i nekako naručan kritikovanju i zlu tumačenju. Zato sam, jedva dočekao kraj ovoga devetnaestoga veka, da na toj predvojici vremena i ja svoje pisanje prekinem, ostavljajući mlađima da pominju pokojnike koji preminu, ili kojima se zasluge obaznaju, u dane veka, dvadesetoga!

Prema ovom što pomenuh dovde, ja bih takoj Gošći u sretanje rado izneo dar kao što je Kneževina Srbija, ali što napisah veće i bogatije, to odneše tvoje prethodnice, koje mene pohodiše ranije, te tako tebi, Gošći toliko čekanoj, evo podnosim ovaj Dodatak Pomeniku od 1888.

U ovoj knjizi prekađeno je preko 160 grobova znamenitih Srba, i na svakom grobu užežen je ma i najtanji provlak, da se koliko toliko osvetli ime i rad pokojnikov.

Knjiga ima dve pole.

U prvoj su pomeni novih pokojnika, a u drugoj su dopune i ispravke za Pomenik od 1888…

Velika hvala svima koji mi se odazvaše u zbiranju građe za ove pomene!

Što mogoh ja pomogoh: pomenuh sve kojih se setih, i o kojima potrebnu građu pribrah. One pak koje budem zaboravio, ili o kojima sam malo kazao, molim za oproštenje: „čovek sam — grešit’ mi je dano“; a za mnom idu mlađi, snažniji od mene, koji će moje praznine lasno popuniti i moje krivine rado ispraviti!…

— Na osvitak Godini 1901, u Beogradu — M. Ć. Milićević

Pomenik (1971)

Pomenik / Milan Đ. Milićević ; [izbor, redakcija i predgovor Milan Đoković]

Milan Đ. Milićević i njegovo delo

Glava 1

Ljudi su se pred kućom oko nečega gužvali, ali se sa sokaka nije moglo videti šta je to, jedno od čestoga voća, a drugo od mnogoga sveta. Na jedan mah krene se sav taj svet na kapiju i glavnom ulicom uza selo uputi se k seoskoj sudnici. Misliš niko i ne ostaje u kućama, tako sve živo trči na vratnice, na prolaze i na plotove — da vidi šta je to. Deca su bacala svoje igračke, mešaje su ostavljale testo u naćvama, matere okupanu decu u koritu; reduše lonce da iskipe — samo da vide te čudne svatove s vođevinom još čudnijom.

U sredi su išla dva sina gazda-Stepina i među sobom su vodili vezana seljaka Mȑmu Goloskokovića, kome je o vratu visio veliki jedan mrtav ćuran i leleljao se à na desno à na levo. Za njima je išla ona gusta gomila svakojakoga sveta; ali deca, ovi neumorni nestašci, optrčavahu sve te ljude i, gledajući u Mȑmu, uzmicahu se natraške i govorahu:

— Gde je raslo, gde li je paslo, ama je ovo pecivo slatko! Uzmi, Mȑma, još jedan batak! Uzmi, bolan, kao svoje muke od junačke ruke. Ha, ha, ha!

Mȑma, idući vezan, ćutaše i gledaše preda se. Nemilo pozorje: sve živo uprlo oči u njega; mnogi se spoticahu o kamenje i o busenje samo da bi njega videli, a on ne gledaše ni u koga. Što mu se god reče on sve trpi, ničemu se vešt ne čini. A Mȑma je momak da ga imate šta videti. Može mu biti dvadeset i pet do dvadeset i osam godina; visok, krupan, plav; očiju je plavih, obrva gustih, a trepavica dugačkih. Obrazi su mu podugi, nos kao modri patlidžan, a usta kao čarapin početak. Mali brčići izverugali su mu se po debeloj gornjoj usnici ili bolje reći usnetini, i tako su izmršeni kao da ih nikad nije ni rukavom zgladio. Iz široke brade izbila su mu dva pramena podbratka, pa se posavili dole pod grlo. Ruke su u Mȑme prave ručetanje, ali na dlanovima nije bilo ni najmanjega žulja; bose nožuranje njegove pritiskuju sobom mnogo zemlje, ali to zato što su rasle sasvim po volji, a ne što su se raspljeskale pod velikim teretima. Na glavi mu je stara neka vesina ozdo do pola ulepljena, a ozgo procepljena, košulja mu je već žuta od neopera i na nekoliko mesta progorela; ne imajući ni kopčî ni sapetljačâ, razdrljila mu se ona tako da mu je levo rame bilo sasvim golo; opasao se pojasićem kao kakvom uzicom, iza koga mu je štrčao orahov čibučić s crnom ciganskom lulicom.

Tako, kao na nekoj brojgelovskoj slici, selo prati lopova koji je krao ćurane pa ga sad vode da mu se sudi. Odlomak je iz Zemnjih večeri, koje je Milan Đ. Milićević objavio 1879. Uz ove pripovetke Milićević je napisao i predgovor, u kome za svoju knjigu kaže da je to zbirka „crta, beležaka, scena, epizoda, utisaka, obrađenih onako kako je umeo da ih obradi jedan samouk“ kome „pripovedačka tehnika“ nije „blago“.

Ako je i bilo dobronamernih koji su Milićevićev predgovor shvatili kao izraz skromnosti, bilo je, isto tako, i onih kojima su te izjave dobrodošle da mu odreknu svaki značaj čak i u istorijskim okvirima seoske pripovetke, kad se ona tek javljala, uporedo s folklornim temama Milovana Glišića, i pre Janka Veselinovića. Dočekan, odmah, oduševljenim usklikom filologa Ćure Daničića „tako treba srpski novelista da piše“, pripovedač Milićević je, kasnije, neumoljivo strogom analizom Ljubomira Nedića, izbrisan iz literarnih spiskova. Jovan Skerlić mu je, doduše, u svojoj Istoriji nove srpske knjževnosti dao dosta prostora i o njemu kao kulturnom radniku, plodnom skupljaču-vukovcu govorio s poštovanjem, ali je i rekao da je „njegovo pripovedanje […] primitivno, sklop slab, ukrasi oskudni, epizode pretrpane…“

Sa vremenske distance Milićević, koji je kao pripovedač sve izgubio, mogao bi, i s pravom, nešto od izgubljenog da dobije natrag, makar i delimično, da ne bude sasvim zaboravljen. Pisac ovih redova je to i imao na umu kad je, počinjući predgovor uz ovo izdanje Pomenika, najpre dao reč Milićeviću pripovedaču. Možda ne treba dovoditi u veliku sumnju Milićevićevo „priznanje“ da mu „pripovedačka tehnika“ nije vrlina, ali se može, bez natezanja, dovesti u izvesnu sumnju nekadašnja ocena da je ovaj pisac lišen svakog umetničkog dara u pripovedanju. Glišićeve i Veselinovićeve pripovetke, naročito one najbolje, kao pripovedačke celine jesu zrelije, ali neki delovi Milićevićevih pripovedaka, slični ovom koji je naveden, nisu ispod nivoa Glišićevog i Veselinovićevog. U svojim najboljim trenucima, pričajući o selu, Milićević ume da se ne razneži i da ostane u stilu realističke pripovetke svoga vremena, sa humorom koji se ne nalazi baš na svakom koraku. Pogledajte, iako bogoslov po školskom obrazovanju, on će ovako naslikati seoskog popa:

Selu Zlatarima popuje pop Sima iz sela Šarenica. Pop Sima je već čovek u godinama: prešao je već pedeset proleća a još se drži kao da mu je trideset i pet. To je krupna, zdrava ljudina, lica crvena, gruba, očiju malih, brade kratke i kose retke. Na glavi nosi čitakinju koja je obično stara, spljeskana i svakad na jedno uho malko naherena. Pop Sima je udovac; što je dece imao sve je izveo na put; sada je gotovo sâm. Stanja je dobroga, naravi promenljive, ali skoro svakad sklonjene na veselja i pijanke: on često u radni dan uzme Cigane te mu sviraju i prate ga kroza selo! Nije on tvrde ruke, nekad će dati što mu god zaišteš; nekad nedeljom posle jutrenja, izlazeći iz crkve, uzme u šaku sve krajcare koje su ljudi dali na ikonu i, ne spuštajući ih u džep, nosi u šaci u mehanu, pa pruživši mehandžiji, vikne:

— Nâ, pa svima ovde po kavu i rakiju!

Milićević naiđe na vrlo zanimljiv predmet i na lik koji pruža izvanredne mogućnosti realističkom pripovedaču. Takva je, na primer, ljubav Kamenka i Božane. Oni su se videli na saboru i zavoleli se. Njen otac, u omrazi sa kućom Kamenkovom, reši da osujeti taj brak i svoju kćer da uda za drugog momka. Ojađeni ali odlučni Kamenko nađe pouzdane prijatelje, pa noću, i pored najopreznije straže, ukradu Božanu. Ali otac Kamenkov ne dopusti da mu devojku uvedu u kuću. Božana neće da se vrati. Otmičari, onda, u nevolji, da joj spasu čast, odvedu Božanu u drugu kuću, imućnu i uglednu, koja je primi raširenih ruku. I tako se Božana uda za Ivana Vrekića, momka „koji slabo mari za ženidbu“. Posle svadbe Ivan tera svinje u žir i posluje van kuće, a samo jedanput u nedelji dođe kući da se preobuče. Kad ga Božana, željna muža i čeznući za detetom, pozove da ostane s njom preko noći, on se izgovara poslovima i neće da se prelomi ni kad mu ona zapreti da će se obesiti ako ne rodi dete. Najzad, Božana je došla pred sud:

„Beše dobar, ali ne znađaše ni za kakvu milost; u njega ne bejaše na srdašcu bilja kao u drugih ljudi. Ja sam to, kažem vam, odbijala od danas do sutra. A kad bi uoči Vidova dne, mi odemo da kupimo neko râno seno u Šutilovoj bari. Oko podne udari kiša; mi se sklonismo u kolibu; tu užinasmo, pa on zadrema i leže da spava. Dremaše se i meni, ali mi se odjednom razbi san. On zaspa kao zaklan. Meni dođe teško što je on tako leden čovek. Uze me opet neka velika muka, zaboli me na lažičici, smrče mi se pred očima. Nad njegovom glavom visaše pun pištolj samokres, ja pogledah u pištolj, pogledah u njega kako spava, pa se obazreh oko sebe, kako mi je sve omrzlo, i učini mi se da bi mi odmah svanulo kad bi Ivana nestalo. Dohvatih onaj pištolj s klina, zapeh ga i skresah Ivanu u levu sisu.“

Osudili su je na dvanaest godina robije.

Dok izdržava kaznu, dolazi neki seljak i traži da je puste a on će je odvesti svojoj kući. Ali upravnik zatvora, zgranut što neko još i robijašicom hoće da se ženi, odbije molioca

Posle toga dođe Kamenko: bio se oženio, pa mu žena umrla na porođaju i ostalo dete bez majke. Sad bi želeo da se oženi onom s kojom se nekad voleo. Na to se upravnik, kad još čuje pametne savete od drugoga, raskravi, napiše akt i Božanu oslobode daljeg izdržavanja kazne.

I upravo kad čitalac pomisli da će se ova priča o surovim naravima završiti hepi-endom, Božana oporo odgovara Kamenku:

— Hajde svojim putem! Volela sam te nego oči svoje; i danas me tekne u srce kad god se setim, ali me se tvoja kuća odreče u jedan strašan čas… Traži sebi drugu, a ja ću se tavoriti sa svojom sudbinom.

Kasnije se udala za jednog udovca i rodila sina.

Da nije, kao što jeste, bio brzopisac i mnogopisac, Milićević bi mogao, usredsređenijom pažnjom na povezivanje fragmenata u jedinstven tok, izgraditi bolje pripovedačke celine ili, da se izrazim u stilu njegove narodske slikovitosti, od dobro zamešenog testa načiniti hleb lepšeg oblika. Ali on kao da se nemoćno mirio sa svojim neveštinama i urođeni smisao za prijatno, ako ne duboko, pričanje u sopstvenim očima podredio tehnici, koja se i uči i može da se nauči. Kod njega je, ne samo u pripovetkama, sve ostavljeno onom „nadahnuću“ koje ne dolazi uvek i pravilno, kad se hoće, nego upravo traži da mu prethodi strpljiv rad. Otuda su i druge knjige Milićevićeve, ne samo pripovetke, u znaku neujednačenosti; posle sasvim dobrih delova dolaze delovi pisani pisani aljkavo, rutinski, konvencionalno.

Glava 2

Milićevićevo životno delo u štampanoj reči je obimom impozantno. Preko sto knjiga pre njega niko nije imao u našoj književnosti, takva plodnost je neobična i posle njega. To je čitava jedna biblioteka knjiga i knjižica, originalnih i prevedenih sa francuskog i ruskog.

Književni poslenik jednog naroda koji je tek, posle borbi za nacionalnu slobodu i državnu samostalnost, počeo da stiče širu kulturu i da se otvara prema velikom svetu, Milićević je prevodio dela koja su stvarno mogla da utiču na podizanje prosvećenosti i na učvršćivanje modernijih pogleda. Takva su, ili tačnije samo neka od njih, Vaspitanje u Americi E. Labuleja, Ocevi i deca u 19. veku E. Leguvea (dva toma), Moralna istorija žena od istog pisca, Žene 20. veka Ž. Simona, Pisma o istoriji Srba i Bugara A. Hiljferdinga (dva toma), Razmatranje o uzrocima veličine Rimljana i njihova opadanja i Persijska pisma Monteskjea, Galebovi stena Ž. Sanda, Istinska služba I. Potapenka.

Kao u prevodima, Milićević je i u svojim originalima pre svega građanin sa velikom osetljivošću za stvarne potrebe naroda. Njegov duh je, iznad svega ostaloga, usmeren prosvećivanju. Otuda mu je glavna pažnja usredsređena na nacionalnu istoriju, onu bližu, zatim na život i običaje srpskog naroda. On je pedagog, istoričar, geograf, etnolog i u svemu tome samouk, kulturni radnik daleko više nego stručni pisac. Bez sistema i naučnog metoda, on je tražio građu bilo u arhivama, bilo u sećanjima savremenika i, ne proučavajući je dublje, saopštavao je, onako sirovu, u svojim mnogobrojnim radovima. Ako u onom što je napisao nema pravih i definitivnijih rezultata, ima, u naknadu, vrlo mnogo materijala koji i danas služi nauci, tako da treba, kao što je rekao još pre šezdeset godina Tihomir Đorđević, žaliti što u njegovom vremenu „nije bilo nekoliko Milićevića“.

Učitelj, urednik pedagoškog časopisa „Škola“ i zvaničnih Srpskih novina, sudski činovnik, sekretar Ministarstva prosvete, bibliotekar Narodne biblioteke, kancelista u Ministarstvu spoljnih poslova, sekretar Kneževske kancelarije, načelnik i pomoćnik ministra unutrašnjih poslova, više puta poslanik u Narodnoj skupštini, najzad, na vrhu činovničke karijere, državni savetnik, Milićević je u svojim službama i dužnostima imao prilike da se na izvoru upozna sa mnogobrojnim oblicima državne organizacije i da neposredno vidi i oseti sve one, dobre ili loše, veze između države koja se tek konsolidovala i naroda koji je morao da napušta svoje nasleđene običaje i da se navikava na postojanje i poštovanje državnoga aparata. Još su bile žive ideje iz Miloševa vremena o batini koja je iz raja izišla i Milan Milićević je, sa drugim prosvećenijim ljudima, sa govornice Narodne skupštine vrlo uporno branio nove ideje o pravnoj državi i ustajao protiv telesnih kazni, u kojima poslanici sa sela videli jedino obezbeđenje za svoje dukate u okovanim sanducima i za svoju stoku koju noću teraju na pijace. Radeći verno i rodoljubivo, pismen u svome vremenu, Milićević je, iako samouk, veoma mnogo uticao na osnivanje i rad kulturnih ustanova u Srbiji, stekao velik ugled u njenoj kulturi, postao, najpre, redovan član Srpskog učenog društva a posle i pravi član Srpske kraljevske akademije u Beogradu i njen predsednik. Njegov ugled je prešao granice ondašnje male Srbije i on je izabran za počasnog člana Matice srpske u Novom Sadu, za člana Jugoslavenske akademije u Zagrebu, za člana Carske akademije nauka u Petrogradu.

Glava 3

Svi koji su pisali o Milanu Đ. Milićeviću, i oni koji su, s više ili manje pravih razloga, kudili njegovo delo, nalazili su pohvalne reči o njegovom jeziku. Ali kao što u pokudama Milićevićevoj literaturi ima bežanja od starog, tako i u pohvalama njegovom jeziku ima oduševljenja za arhaično. Milićević nije odmah, u ranoj mladosti, prihvatio Vukovu reformu, čak je i polemisao s njim; ali kad se otreznio i osetio ili, bar, naslutio duboki smisao Vukovih ideja, on je postao oduševljeni vukovac, pa je, čak, slično pesniku Jovanu Ilijću, Beograđaninu i ekavcu, i sam neke svoje radove napisao na ijekavskom narečju. Ali, kao svi jezički čistunci, Milićević je preterivao. Njemu su naročito smetale strane reči koje su se, sa modernizovanjem života i razvojem privrede, počele da odomaćuju u našem govornom i pisanom jeziku. On je, zato, bio protiv tunela i hteo je da uvede tamnik, i protiv fabrike, za tvorilju. U tome je ostao usamljen. Milan Rakić, kome je Milićević bio deda po majci, jedanput je, u razgovoru s Branimirom Đosićem3, branio naš jezik od optužaba da je siromašan i, navodeći primer Raskujte svoje srpove na mačeve, postavio pitanje: „Ima li čega sažetijeg, prostijeg i brutalnijeg od te rečenice? Pet reči. Pokušajte ako možete da to isto, tom istom snagom, tom istom zvučnošću, tom istom sažetošću, kažete na kome od onih ‘bogatijih’ jezika, francuskom, nemačkom…“ Ko je imao prilike da u običnom razgovoru, za stolom, uz čašu vina, sluša Rakića kad govori o svojim omiljenim temama, jedanaestercu i dvanaestercu, ili mogućnostima našeg jezika, ili o Napoleonu, zapamtio je i onaj tihi zvuk glasa i one umirene ruke bez gesta kao znake sigurnosti u teze koje brani. Pa ipak, i kod Rakića je, makar i ne navodili dalje, sem onih navedenih reči, prisutno oduševljenje svojim jezikom. Ali kojim jezikom? To se, u istom razgovoru, razjašnjava, odmah zatim. Rakić u Daničićevom i Vukovom prevodu Starog i Novog zaveta i u prevodima svoga oca Mite Rakića vidi nepresušne izvore. Milićevića ne pominje. Svakako da je to stav i da nije slučajno izostavljeno ime Milićevićevo. Daničić i Vuk su dali jedno jezičko stanje, skupili sve bogatstvo jednog jezika koji je sam po sebi lep i bogat, ali tek osnova na kojoj jezik treba da se razvija, da se oplođuje. Mita Rakić je od onih naših ljudi koji su i znali jezik i, ličnom kulturom i muzikalnošću, sebi umeli da razviju osećanje njegove perspektive. Jezik Mite Rakića je čist i sočan, narodni jezik, ali i jezik jednog modernijeg osećanja oslobođen puritanske skučenosti. Taj jezik je daleko bliži našem, današnjem, još razvijenijem, nego jezik Milićevićev. Zato opravdano Milan Rakić ne citira dedu koga mnogi, kad je reč o jeziku, ističu. Oskudan u ličnoj kulturi, Milićević nije imao viziju jezičkog razvoja. Ali on odlično zna jezik kojim narod govori i ambicija mu je da i on tako piše. Međutim, njegova privrženost narodnom jeziku ima i dobrih strana. Iako nešto petrificiran, Milićevićev jezik je lep i pored naglašene arhaičnosti. U stvari je to isti onaj, kristalno narodski, jezik kojim je prota Mateja pisao Memoare. Ograničen iskustvima narodnog jezika, bez novih metafora, krajnje ljubomorno nepoverljiv prema svemu što liči na strano mešanje, to je jezik koji je Milićeviću nametnuo i stil narodskoga pričanja. Ali i u tome i takvom i pričanju, jasnom i jezgrovitom, ako ne uvek, Milićević postiže i čisto stilske efekte: „U ljubavi, u mržnji; u prijateljstvu neprijatelju; u izdašnosti, u tvrdovanju; u vlasti i bez vlasti — Miloš je bivao i prav i neprav; i otvoren i lukav; i bujan i smotren; i veran i zaboravan; i stalan i promenljiv; ali u težnji da ruši Tutorstvo i da diže Srpstvo bio je svakad jedan isti, nepomerno stalan, večito veran, nikad zaboravan, svakad dostižan i nikad umoran.“

Glava 4

Milićevićeve knjige, nekada mnogo čitane, danas stoje u policama samo najvećih javnih biblioteka i tamo ih vrlo retko traži običan čitalac, iako su njemu namenjene.

Ali je ostala jedna Milićevićeva knjiga koja bez prestanka izaziva interesovanje i običnog čitaoca koji hoće da upozna prošlost srpskog naroda. To je njegov Pomenik. I on se, samo za jednu deceniju, po drugi put javlja u našim izdanjima. U 52. kolu Srpske književne zadruge, sa brojevima 349—350, objavljen je Pomenik u izboru Milorada Panića-Surepa, sa njegovim predgovorom. Sada se, u drukčijem izboru, objavljuje u ediciji Srpska književnost u sto knjiga.

Originalni naslov ove Milićevićeve knjige glasi Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba, a naslov dopune Dodatak Pomeniku od 1888. s podnaslovom Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Vremenom, ne samo u govornom jeziku nego i u pisanim tekstovima, ustalio se skraćeni naslov Pomenik, koji je prihvatila i Srpska književna zadruga u svom izdanju, pa se, sa tim, već opšteusvojenim, naslovom objavljuje i ovo izdanje.

Osnovni Milićevićev Pomenik sadrži 422 jedinice, a Dodatak 122. Milićević je, znači, ovim dvema knjigama hteo da oživi sećanje na pet stotina četrdeset četvoro ljudi i nazvao ih je znamenitima. Epitet ne treba shvatiti bukvalno. Veoma ozbiljno uznemiren zaboravnošću i ravnodušnošću potomaka, sa bolnim osećanjem da je „zahvalnost […] biljka koja retko niče i slabo napreduje na srpskoj zemlji“, uveren da „mi treba da poznamo ljude koji su svojim radom otadžbinu i nas toliko zadužili“, Milićević je sebi postavio zadatak da Pomenikom obuhvati „poslednjih sto godina“, držeći se ovih principa: najpre, da unese biografije onih ljudi o kojima je govorio u svojim glavnim istorijskim delima Kneževini Srbiji i Kraljevini Srbiji, zatim da doda nove biografije i, najzad, da se ne ograničava samo na Srbe iz Srbije nego da unese i sećanja na one koji su se rodili ili, tada, živeli u drugim državama, susednim; najzad, da ih poređa po azbučnom redu prezimena, ne praveći nikakve rangove i ne deleći ih „po vrstama njihovih zasluga“. U ovaj posao Milićević je uneo mnogo skupljačke strasti i nepokolebive upornosti, tražeći po arhivama, pišući pisma svima od kojih je mogao očekivati pomoć, neobeshrabren ni onda kad mu poslanik Srbije u Bukureštu, tup za ovakve, po njegovom mišljenju, valjda, dokone, poslove, ne odgovara, istrajan u svom rodoljubivom poduhvatu i zato što je i inače, a naročito kad je počeo da skuplja građu, video, uverio se kako sećanja na prošlost i ljude strahovito brzo iščezavaju. Vojvoda kruševački Zdravko iz Đunisa petnaest puta se pominje u Karađorđevom protokolu, gde se vidi kako mu se šalju zapovesti da drži šanac na levoj obali Morane kod Deligrada, dakle čovek s kojim se u vrhovnom vođstvu ustanka računalo, a neumorni Milićević o njemu nije mogao da sazna ništa više od onog što je u ratnom protokolu zapisano, pa ga unosi u Pomenik sa osam šturih redova, bez prezimena, bez mesta rođenja, bez mesta pogibije. Ima još takvih. A ima i onih o kojima se saznalo mnogo više iako se, možda, sa anonimnim Zdravkom nisu mogli da mere. Ta okrutnost sudbine je silno podsticala Milićevićevu letopisačku akribiju. Znajući da prelomni događaji u bliskoj prošlosti nisu pali s neba niti dobiveni od nekoga kao poklon nego da su se ljudi isprsili pred zlom i pokušali da stvari okrenu nabolje, on je tragao za tim ljudima kao za skrivenim blagom. Već onda kad je Milićević počeo beležiti njihova imena, da ih sačuva za budućnost, i oni najznamenitiji među njima, u velikom broju, bili su preci bez potomaka a kosti su im ležale rasute negde na poljima Dobrudže i Besarabije, u ukrajinskim i ruskim stepama, kuda su pobegli 1813, ili gde su se, kasnije, sakrili od političkih progona, dok su neki, opet nekada najmoćniji među moćnima, u rođenoj zemlji ili ginuli iz zaseda ili sahranjivani u potaji. Milićevićevi znameniti Srbi su, ovako skupljeni u Pomeniku, i borci, i narodni tribuni, i ljudi od nauke i knjige, svi koji su, više ili manje, uticali na zbivanja, ili se slučajno uplitali u događaje, i subjekti i objekti istorijskih kretanja. Kad nesrazmere u prostoru koji im je dat nisu izvirale iz besplodnog traganja za podacima, Milićević je svesno određivao dimenzije, jer je, dajući veću meru pojedinom imenu, u stvari oko tog imena pleo istoriju, i to su one biografije u kojima ima najviše arome vremena i iz kojih se najviše saznaje o narodnim pokretima i narodu u celini. Te biografske jedinice spadaju u najdragocenije. Zato Pomenik najviše osvaja kad se čita u kontinuitetu, kao roman. Pomenik, tako čitan, ostavljaće u nama utisak kao da čitamo roman i zbog toga što Milićević, koji se uvek osećao književnikom više nego istoričarem, daje o ljudima one podatke koji su više stvar romana, i daje ih na romansijerski način: Karađorđev glas je tanak, „kao glas u žene“ a kad ćuti i misli obično gricka nokte, Vučić je živeo gospodski i, dok su mnogo obrazovaniji ljudi sa svojim gostima pili vino iz čuture, u njegovoj kući su vladale evropske navike a imao je vrlo lepe i bele ruke, Aleksa Janković je znao na francuskom nazive svake čivije na kolima a reči je čitao onako kako su napisane, na primer vous (vous) i nous (nous) i bio je jedini ministar „kome je bilo dati ostavku kao popiti čašu vode“.

Neprolazna vrednost Pomenika je u mnogobrojnim podacima o ljudima i vremenu, do kojih je Milićević sa mnogo truda dolazio i koji se, ili bar mnogi od njih, bez njega i posle njega više nikad ne bi mogli da otkriju.

Pišući Pomenik Milićević, uvek, jednom nogom stoji u istoriji, da ne kažem nauci, a drugom nogom u pričanjima onih koji pamte. On ima sluha i za jedno i za drugo, mada je uvek izložen opasnosti zato što nije naučnik. Pa ipak, ne bi se reklo da je lakoveran i da nekritički prima sve što čuje. Doduše, sve nije, ni kad se želi, bilo mogućno utvrditi. Milićević će napisati da je Miloš 1815, na Cveti, objavio ustanak rečima „Evo mene, eto vas — rat Turcima.“ I duboko će verovati u autentičnost te izjave. Naučnik će takođe citirati tu parolu ali će se ograditi parantezom „kako se priča“ ili sličnom. Istoričar će mnogo štošta korigovati u Milićevićevim zapisima, ali neće poreći da je Milićević u mnogo čemu bio, i ostao, koristan istoriografiji, njen malo nevešt ali odan saradnik.

Sa ambicijom da služi istini, pisac Pomenika je, mora se reći, bio izložen i velikim iskušenjima. I kao književnik i kao hroničar on se formirao u vremenima obrenovićevske vladavine u Srbiji. Uz to, on je službovao na dvoru jednog Obrenovića, Mihaila, i bio odan toj dinastiji. A tada su dinastičke omraze i čegrsti bile vrlo prisutne u životu Srbije. Jedna dinastija je vladala a druga je priželjkivala vlast i nije mirovala sve vreme Milićevićevog javnog i književnog rada. On je od dinastije Obrenovića dobio najveće počasti. I svakako da nije mogao ostati ravnodušan prema njenim interesima. A pitanje prvenstva u istorijskim zaslugama se, tada, postavljalo, otvoreno ili prikriveno, u svim protivrečnostima spoljne i unutrašnje politike. Naročito ga je podsticalo nezadovoljstvo unutrašnjom politikom. Borba za ograničenje kneževske vlasti, započeta pod Milošem, bila je lajt-motiv političko-stranačke akcije naročito s pojavom mladog radikalizma koji se oslanjao na Svetozara Markovića i izjašnjavao se za ustavnost, parlamentarizam i samoupravu. Kad je Milićević završavao Pomenik, kralj Milan je vodio najžešću borbu s mladoradikalima. U takvoj, veoma delikatnoj, atmosferi Milićević je morao da se čuva kako ne bi izneverio savest letopisca. Najteži ispit je imao da položi u oceni istorijske dileme Karađorđe-Miloš. Implicitno, njegova je teza da su oni nosioci dva različita vremena. Milićević kaže da su, od januara 1804. do septembra 1813, „život Karađorđev i život Srbije jedno isto“, da je Karađorđe, „stavši glavarom narodu i izrazom narodne misli […] muljevitom brzinom krenuo iz sna srpsko pleme i džinovskom mišicom zaljuljao svu golemu tursku carevinu“. Ali hiljadu osam stotina trinaestu Milićević upisuje u smrtni greh Karađorđu i stalno je, u svakoj prilici koja mu se pruži, naziva nesrećnom godinom*, a za odbeglog vođu ustanka kaže da je, prešavši Savu, „tumarao od nemila do nedraga, kajući se što je učinio i plačući za svojom otadžbinom, ali dockan“. U biografiji Karađorđevoj o ubistvu govori vrlo škrto: „Merilo se je malo ljuljalo, pa najposle preteže na jednu stranu i glava Karađorđeva bi odsečena noću između 12. i 13. jula 1817. godine.“ Ali, na drugom mestu, kad govori o Vujici Vulićeviću, Milićević kaže nešto više: „Vujica je izvršio jedno grozno delo koje Srbin, ma kojoj stranci pripadao, ne može pomenuti a da ne zažali na tešku sudbinu, i koje je već dosad dalo krvavih strana srpskoj istoriji — Vujica je, na spavanju, ubio Karađorđa.“ Samo, Milićević ne kaže odakle je i od koga Vujici došla poruka. Milošu je Milićević odavao visoka priznanja. Njegovu veličinu on vidi naročito u *hiljadu osam stotina trinaestoj*. Miloš je ostao u zemlji i primio na sebe istorijski zadatak oslobođenja. Milićević okoliši da prokomentariše Miloševu saradnju s Turcima i ne zgraža se pred činjenicom što je mrtva glava Karađorđeva najpre odnesena Milošu, koji će je predati Marašli-Ali-paši kao dokaz svoje privrženosti miru između Turaka i Srba. Prelazeći preko tih najbolnijih trenutaka, Milićević, ipak, ovde-onde, pominje Miloševe mane. On ne zna da li je Miloš naredio da se, iz zasede, ubije Mladen Milovanović koji se vratio u Srbiju posle Karađorđeve pogibije i bio gost, ne mnogo rado dočekan, u Miloševom konaku. Ali, rezonuje Milićević, ako je Miloš zaista naredio Jovanu Mićiću da pripremi ubistvo „već sustala i stara čoveka“, onda „bi to uprljalo ime Miloševo“. O Mićiću, naprotiv, sasvim određeno kaže da se „na njegovu dušu stavlja i smrt Mladena Milovanovića“. Posredno, Milićević je umeo da nađe i veću meru objektivnosti. Toma Vučić-Perišić je iz Miloševog zatvora otišao u bolnicu i tamo umro. Nekada jedan od najuticajnijih ljudi, „najveštija glava i najsnažnija ruka na strani kneza Miloša“, on je pao u nemilost osvetoljubivog kneza i sahranjen krišom tako da mu umalo leš nisu istresli iz kovčega unoseći ga „na mala vrata“. A o tom Vučiću Milićević ipak piše s pijetetom i, kao da čini aluziju na despotizam, veliča njegovu doslednost principu „da imaćnik najveće vlasti nikad ne smeće s uma svoj narod kao prvobitno vrelo svake, pa i svoje snage“.

Kad se sklopi ova sadržinom bogata knjiga, u čitaocu ostaje utisak o jednom burnom vremenu, ispunjenom, pretežno, surovim borbama sirovih ljudi koji su krčili puteve našoj nacionalnoj slobodi i nezavisnosti. Ti ljudi su imali svoja svetla lica i mračna naličja. Oni su umeli da se žestoko bore protiv tuđina, ali su ih raspinjale i sujete i mržnje u međusobnim odnosima. Milićević nije krio simpatije prema mnogima od njih, kao što se nije ustezao ni od moralnih osuda prema jednom, manjem, broju. On je, kao i Vuk Karadžić, visoko cenio i silno voleo hajduk-Veljka Petrovića i njegovo legendarno junaštvo, kao što je prezirao pohlepu za vlašću i materijalnim dobrima gazda-Mladena, prvog predsednika srpske vlade i najbogatijeg čoveka u Srbiji posle kneza Miloša.

Ali ovaj izbor iz Pomenika se, dosledno integralnosti Milićevićevog pogleda na razvoj Srbije, nije zadržao samo na ustanicima i junacima. Oni su, pošto se njima, iz razumljivih razloga, kao pretečama nove države, Milićević najviše bavio, dobili i u ovom izboru najveći prostor. Ipak, ostati samo na njima i zanemariti pažnju koju je Milićević poklonio i njihovim naslednicima, i Srbima izvan Srbije, značilo bi promeniti izvorni smisao, prvobitni karakter Pomenika.

Činjenicu što je ovaj izbor manji od originalnog Pomenika sa Dodatkom ne treba shvatiti kao puki diktat ograničenog obima. Ovaj i ovakav izbor se nametao, u mnogome, i logikom kvaliteta pojedinih biografija. Dok su izostale neuspele biografije nekih vrlo poznatih ličnosti, prihvaćene su biografije nekih ljudi o kojima je sećanje sasvim iščilelo ili se o njima zna samo u krugovima stručnjaka; ilustrativni primeri te vrste su lekar dr Steva Milosavljević, najzaslužniji čovek, još iz vremena kneza Miloša, za prvu savremeniju organizaciju sanitetske službe, osnivač zdravstvenih ustanova i pokretač zakonodavstva u toj oblasti, i Kosta Hranisavljević, organizator vojske u vreme kneza Mihaila. Te biografije, i neke druge, opet manje poznatih ličnosti, pružaju veoma zanimljiva obaveštenja za političku i kulturnu istoriju, za sociologiju, za atmosferu vremena, za odnose među ljudima u javnom i privatnom životu, i bez njih bi slika koju daje Pomenik kao celina bila osiromašena. Izostavljene su i mnoge druge, ovlaš pisane, biografije naročito iz Dodatka, koje ništa toj slici ne doprinose. Sastavljač je hteo da ovo izdanje bude pitkije i čitljivije, čak i reprezentativnije za Milićevića, pa je, zato, izbegavao, koliko je mogao, rasplinutost i puku prigodnost oba Pomenika, naročito drugog, Dodatka, u kome je mnogo manje arome vremena a mnogo više ređanja datuma kao da su direktno preneseni iz personalnih dokumenata. Ponegde je tekst skraćivan. Tamo gde su skraćenja nešto malo veća — a nikad velika — naznačeno je da se ne donosi ceo tekst. Dosledno su izostavljene eksklamacije u stilu „Laka mu bila srpska zemlja“ i slično, jer ih ni Milićević nije dosledno upotrebljavao nego, očevidno, prema tome koliko se, u trenutku pisanja, ganuo sudbinom neke ličnosti, a ti uzvici uvek samo kvare ton biografije i daju joj prizvuk nekrologa.

Integralni Pomenik i njegov Dodatak služiće, i dalje, kao priručnik istoričaru. Ovaj, skraćeni, Pomenik imaće da obavesti čitaoca šta je o vremenima i ljudima koji stoje daleko iza nas saznao i saopštio čovek koji ih je daleko prisnije mogao da oseti nego mi, jer je živeo i pisao onda kad se veze s tom prošlošću još nisu bile sasvim pokidale a plemenito je želeo da se sećanja na ta vremena i te ljude trajno sačuvaju.

— Milan Đoković

Biografski podaci

1831. 17. juna4 rođen je u selu Ripnju kod Beograda.
1850.Završio bogosloviju u Beogradu.
1850—1851.Učitelj u Lešnici i Topoli.
1852—1855.Na radu u Ministarstvu prosvete.
1855—1860.Činovnik u Ministarstvu spoljnih poslova
1860—1861.Sekretar kneza Mihaila.
1861—1880.Sekretar Ministarstva prosvete.
1875.Redovan član Srpskog učenog društva.
1880.Načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova.
1884.Pomoćnik ministra unutrašnjih poslova.
1886—1897.Bibliotekar Narodne biblioteke.
1888.Pravi član Srpske kraljevske akademije.
1897.Državni savetnik.
1896—1897.Predsednik Srpske kraljevske akademije.
1899.Penzionisan kao državni savetnik.
1908.novembra umro u Beogradu.

Bibliografija

  1. Kneževina Srbija. 1836.
  2. Zimnje večeri. 1879.
  3. Letnje večeri. 1880.
  4. Kraljevina Srbija. 1884.
  5. Pomenik znamenitih ljudi u srpskoga naroda novijega doba. 1888.
  6. Dodatak Pomeniku od 1888. 1901.
  7. Knez Miloš u pričama, 1—2. 1891—1900.
  8. Karađorđe u govoru i tvoru. 1908.

M. Đ. Milićević je objavio preko sto knjiga računajući i prevode. Ovde su navedena samo njegova važnija dela.

Podbeleške

  1. Pavla Solarića, štampana u Mlecima. 1813, str. 1. i 14. ↩︎
  2. Pismo Kneza Miloša, pisano 23 Oktobra 1820. br. 1414. ↩︎
  3. Branimir Ćosić, Deset pisaca deset razgovora. Beograd. 1931. Izdanje Gece Kona. ↩︎
  4. U dosadašnjim, i najnovijim, publikacijama stoji da je rođen 4. juna i umro 4. novembra; ti datumi su po starom kalendaru. ↩︎