Strelja Ilija, rodio se u selu Gradištu1, više Vlasotinaca.
Čuvši da su Srbi ustanici već došli do Aleksinca, i da su se utvrdili ispod sela Vukašinovca, Strelja ostavi svoje mesto, i dobegne u „Deligrad“. Tu ga, pošto se je u bojevima dobro pokazao, Kapetan Žika postavi za starešinu bećarima iz nahije leskovačke.
Posle nekog vremena, Strelja se zamoli Dobrnjcu, kao starešini na Deligradu, da ga pusti da ide s nekoliko stotina bećara da odmetne leskovačku nahiju. Dobrnjac, bojeći se da ovaj momak ne zapadne gde među veliku tursku silu, i ne pogubi tolike ljude, ne dopusti mu što je iskao.
Strelja, jednom, desi dobre volje samoga Karađorđa, pa se i njemu tako isto zamoli.
— Koekude, upitaće Đorđe: — Znaš li ti, momče, kolike vode teku pored Leskovca?
— Znam, Gospodaru, odgovori Strelja, i počne brojiti: — Morava, Vlasina, Vegrnica, Jablanica, a i Toplica je blizu.
— E, vidiš li, kud teku velike vode, tuda prolaze i velike vojske. Šta ćeš činiti ti, s malo druga, među velikom silom!
— Gospodaru! odgovori Strelja: — rodio sam se onamo: znam svaki grm i svaki trn; ako Turke i ne razbijem, bar ću ih poplašiti; a u nevolji, umem pobeći i zečijim tragom.
— Koekude, koga su ti Turci posekli, te si na njih tako ljut!
— Nisu mi posekli nikoga; ali su ni na pravdi oteli imanje. Prisvojili su moj samokov koji sam imao u selu Kozarima, a i mene bi ubili da nisam pobegao amo. Za to sam ljut na Turke, pored onoga za što je na njih ljut svaki Srbin!
— Koekude, ako se uzdaš u se da možeš zatvoriti Prosečenicu (u Mominoj Klisuri), da presečeš put vranjanskom paši, načiniću te vojvodom od Leskovca…
— Uzdam se u Boga, Gospodaru, da mogu, manj da glave ne bude na meni!
— Kad je tako, a ti, čim naša vojska priđe k Nišu, uzmi druga koliko ti treba, i idi. Ali ako to ne uradiš — ne idi mi na oči: glavu ću ti odseći!
Strelja zahvali Voždu, i pođe po družini pitati:
— Ko hoće sa mnom da zaptimo Prosečenicu?
Prvi mu se javi neki Sava iz Dedine Bare, i još drugih bećara do 450 druga.
S proleća godine 1809, Strelja pređe Nišavu, udari preko Zaplanja, dođe i odmetne Vlasotince, Šišavu, Boljare, Kruševcu, Brezovicu, Jastrebac, Gradište, Kozare, Dedinac, Orašje, Grdilicu, i Dedinu Baru.
Uređujući i upućujući svoje vojnike, Strelja se neko vreme zadrži u Vlasotincima, a Savu Dedobarca s družinom pošlje na selo Grdilicu da zauzmu i zatvore Prosečenicu.
Dedobarac ode i zatvori put na Prosečenici, pa se spusti na Gradinicu kraj Morave, u veliki dedobarski han. U hanski podrum smesti sav barut koji su nosili, a ljude razredi po odajama. Turci iz Leskovca, saznavši to, dođu s dva topa i, kad su ovi bili pospali, opale topove na han, zapale barut, razprsnu han, i većinu vojnika potuku u jedan mah.
Čuvši za tu nesreću, Strelja samo vikne:
— Hatkinju!
Vlasotinčani ga opkole, i navale na njega pitanjima i prekorima:
— Šta to bi? Kako bi? Šta učini od nas, od Boga da nađeš? Gurnu mi ugarak u kuće, pa sad bežiš?
Strelja puši, ćuti, ni u koga ne gleda. Izvedoše mu bedeviju. On usta, prekrsti se, baci joj se u sedlo, pa, odbivši oblak gusta dima, progovori:
— Vlasotinčani! ja Prosečenice ne zaptih, družinu zgubih, vaše kuće sagoreh, i vas porobih. — Sad idem da sve to platim glavom. Ali, Vlasotinčani! Naš će trag ostati: njega kerovi ne mogu olizati. Po našem tragu doći će drugi, doći će treći, doći će četvrti… Dobar je Bog… Što ne mogosmo mi — moći će neki… Koji će to biti? Kada će doći? Ja ne znam; ali da će doći, tako znam kao što vas gledam…
To izgovori, hatkinju obode, i kao munja odlete ka Kamenici, k srpskoj vojsci! Ali kamen da je nađe! Mesto junačke srpske vojske, koja se spremala da otme Niš, Strelja vide strahotnu građu za… Ćele-Kulu!…
Strelja se odatle provuče k Deligradu, i posle toga nesrećnoga slučaja, najviše se nahodio na Deligradu; u poslednje vreme zvao se vojvoda leskovački, i nahodio se je na levoj strani moravskoj.
U Karađorđevu Protokolu, za godine 1812 i 1813, ima pet brojeva pod kojima su pisma što su Strelji pisana. Po tim pismima moglo bi se reći da je Strelja bio stariji od Đorđa Simića, od Čolak-Ante Simeunovića, i Miloša Saranovca.
Godine 1813 Strelja je prešao preko Dunava, ispred turske sile, ali se nije udaljavao od obale.
Godine 1815, čim je čuo za ustanak Kneza Miloša, skupi nešto družine, pređe Dunav na Kuliču, pa uz Moravu dođe do Osipaonice; tu pređe Moravi na desnu stranu, baš onda kad su Turci bili izišli iz Požarevca, i otišli k selu Smoljincu. Strelja pođe za njima od sela do sela dokle dođe do Ranovca. Tu stignu Milosav Resavac i Pavle Cukić, sa jedno sto momaka, te odmah na Turke udare, razbiju ih, rasteraju, i veliki plen zadobiju2.
Odatle se Strelja vrati k Moravi da čuva prolaz, i preseca vezu Turcima između Požarevca i Smedereva, a Resavac i Cukić odu na Milivu u Resavi.
Docnije se je Strelja bio stavio u selu Jasici u Temniću, i tu je živeo do posle Đakove Bune. Ta buna je i njega bila nešto zakačila: govorilo se da je bio u dogovoru s Milojem Đakom, i za to je zatvaran i ispitivan, pa pušten.
Nekako na skoro posle toga, izginu neki Turci trgovci na brdu Mečki između Šupeljaka i Ražnja.
Valja kazati da, od 1815 do 1832 godine, put od Niša do Jagodine, nije ni malo bio siguran. Putnici su ginuli vrlo često. Knez Miloš je i sam radio da se ta nesigurnost uveća, to da se ti predeli njemu ustupe; ali što je god radio, radio je smotreno.
Kažu da je Strelja odista te Turke pobio, ali se nije umeo sakriti, nego su ga svi videli i poznali. S toga su ga srpske vlasti, onda još prema Turcima slabačke, morale dati.
Uz to se dodaje još i ovo da Mileta Radojković nije mogao nikako da ostavi na miru Strelju, pa je jedva dočekao tu priliku da Strelju ukloni iz svoje nahije.
Knez Miloš, kad se stvar tako obazna, i odsvud stane potvrđivati, naredi te se Strelja uhvati, okuje i dovede u Jagodinu, u zatvor. Tu je neko vreme držan u zatvoru i ispitivan, pa ga posle toga predadu preko Morave Turcima, i oni ga obese na brdu Mečki, između Jovanovca i Ražnja, gde su oni trgovci bili pobijeni.
Strelja je bio čovek vrlo krupan, smeđ, velika nosa i brkova, i neobično krupnih zuba…