Hadži-Danilo, arhimandrit, obnovitelj Visokih Dečana, rodio se 1708, u Paštrovićima.
U Dečane je došao 1764 godine, i tada je u tom manastiru našao samo jednoga sveštenika, rodom Cincarina. Svi drugi su se razbegli koje od zuluma a koje od nemaštine u manastiru.
Danilu je najveća nevolja bila kako da nađe braće kaluđera za Dečane. I odista ih nije imao gde ni tražiti. Za to skupi 6 đaka, i navali učiti ih i spremati za sveštenike. Kad mu se đaci dobro spreme, pokaluđeri ih svu šestoricu.
S njima je sada navalio i da što zaradi i privredi kući, i da crkveno pravilo uredno vrši, i da narod poučava u veri i u dobrom vladanju.
Jednom je Hadži-Danilo otišao u Hercegovinu u nisaniju, i odonuda je doneo vrlo veliku pomoć manastiru.
Kroz neko vreme čistim životom, svetom naukom, i vrednoćom u svojoj kući, Danilo steče poštovanje ne samo u Srba nego i u Muslomana. Mnogi Arnauti zvali su ga da ih prvi put šiša decu, pa su se s toga kumakali s njime. Najznatnija i najbogatija poglavica arnautska, Ramosić, zvao ga je da mu svako dete šiša, i poštovao ga je kao god što Hrišćanin svoga kuma poštuje.
Godine 1804 januara 10 Danilu piše crnogorski vladika Petar Prvi da će skoro Srbi i Crnogorci ustati na Turke, pa ga svetuje da gleda sačuvati manastir i starine u njemu od turske najezde.
Danilo tada sazove u manastir sve znamenitije ljude iz okoline, kako Hrišćane tako i Turke. Kad ljudi ti dođu, on im iznese Dušanov i druge dragocene krstove i starine pa rekne:
— Zvao sam vas da ištem od vas novaca u zajam, te da kupim žita da izranim brastvo, a ja vam dajem u zalogu evo ove krstove i druge crkvene starine.
Na to arnautska poglavica Ramosić odgovori:
— Kume, što će meni ta zaloga? Ja ću ti dati novaca i onako, samo mi daj temesuć (obligaciju).
— Nastala su čudna vremena, rekne Danilo: — mogu rđavi ljudi doći i ove stvari razgrabiti: bolje je da su one u vas.
Desio se bejaše tu neki trgovac iz Niša koji uze u zalogu Dušanov krst, i dade 10 kesa novaca (5000 groša).
Ramosić takođe uze jedan skupoceni krst, i dade 10 kesa novaca. I drugi uzeše ko šta milova, te se skupi 40 kesa.
Za polovinu tih novaca, Danilo odmah kupi žita od tih samih ljudi.
Ne prođe mnogo a buknu srpski ustanak. Pećski paša s vojskom dođe u Dečane, i stade pitati Danila da li u njega nema kakvih pisama iz Srbije, i iskati novaca za izdržavanje vojske. Iguman ga je uveravao da nema ni pisama ni novaca, a paša onda htede porobiti manastir.
Sad dođe Ramosić, s poglavicama arnautskim, i uveri pašu da je Danilo malo pre od njih uzajmio novaca da kupi žita za manastir, i da je za taj zajam založio manastirske krstove!
Paša čuvši to, krete se iz manastira ne tražeći na ručka, a kamo li što drugo.
Pošto ta opasnost minu, Danilo dozove arnautske glavare pa im rekne:
— Manastir ovaj i moja braća kaluđeri neka su vam na amanet, a ja idem u Bugarsku da bi što milostinje pribrao!
— Neka ti je srećan put, kume, odgovori Ramosić: — a dok je na nama naših glava nijednom tvom kaluđeru ne sme niko ništa!
Prošavši Bugarsku i Carigrad, Danilo ode u Jerusalim, te tako postane hadžija, pa se vrati u Dečane s dosta priloga u novcu i u stvarima.
Ovom milostinjom izmolovao je temilo, i načinio jednu veliku kuću za goste.
Ramović sada pozove Hadži-Danila i druga mu Zahariju svojoj kući na gozbu, i častio ih je dva dana. Tada im pokaže čistu zgradu gde je smestio časni krst, i nad njim je palio kandilo da gori.
Hadži-Danilo mu lepo zahvali za toliku poštu, pa mu ponudi novce da uzme krst.
— Nemoj, kume, molim te, rekle Ramosić: — neka ostane u mene još godinu dana; ja ću ga lepo čuvati. Od kako je ovaj krst u mene, žena mi je rodila dva sina, i sve drugo napreduje mi lepo…
Danilo mu učini po volji, i krst je uzeo tek posle dve godine.
Po Hadži-Zahariji, kaluđeru, pošlje on u Niš novce za Dušanov krst, a čestiti Nišlija vrati krst uzevši samo polovinu novca; drugu polu oprosti manastiru.
Templo je u Dečanima Hadži-Danilo svršio 1813.
U to vreme dođe u Dečane pećski mitropolit Janićije, te Hadži-Danila postavi za arhimandrita.
Sad je navalio te načinio zgrade oko manastira. Sve ovo beše uzrok da su ljudi iz okoline ovoga Hadži-Danila i njegova druga Zahariju, pravedno nazivali obnovitelji manastira Dečana.
Kako mu je Bog dao neobično dugi vek, Hadži-Danilo je pod starost predao upravu manastirsku Hadži-Zahariji koji je već bio postao iguman.
Hadži-Danilo je preminuo 1820 u Dečanima, i pogreben je u manastiru kojemu se sa svim pravedno zove obnovitelj.