Hadži-Zaharija, pećski mitropolit, „obnovitelj Dečana,“ rodio se je u selu Vincima, u nahiji kumanovskoj, od prilike 1754.
Zaharija je bio jedan od one šestorice đaka, koje je Hadži-Danilo skupio u Dečane i nastao učiti ih i spremati za kaluđere. U Dečanima se je, dakle, Zaharija učio, zakaluđerio, napredovao u činovima crkvenim i, uza svoga učitelja i dobrotvora Hadži-Danila, toliko trudio da je s njim zajedno zaslužio zvati se „obnovitelj Dečana“.
Zaharija je s Hadži-Danilom najpre putovao po Hercegovini radi pisanije a posle je, opet sa svojim učiteljem, bio u Bugarskoj, u Carigradu, i u Jerusalimu, te je na taj način i on postao hadžija.
Hadži-Zaharija je nasledio sve hrišćanske vrline svojega učitelja i duhovnoga oca Hadži-Danila; onako isto starao se je o manastiru, onako mesto učio je narod ljubavi i bogougodnom življenju, samo je u znanju bio pretekao dobroga učitelja svoga. Jer je, naučivši dobro grčki jezik, čitao grčke knjige, i koristio se znanjem koje je crpao iz njih. On je bio na glasu kao najučeniji kaluđer u onim krajevima.
Ta svojstva preporučila su ga te je od Dečanskog igumana postao Pećski Mitropolit.
I kao mitropolit, starao se je Hadži-Zaharija o Dečanima. Često je dolazio u Dečane i braću svetovao da žive u ljubavi i da čuvaju manastir.
— Ugledajte se, govorio im je on često: — na našega učitelja Hadži-Danila: on nam je svima bio ugled za trud i za smernost!
Kad bi koga monaha proizveo za jeromonaha nije hteo uzeti za to ni pare.
— Od vas ne ću uzeti ništa, govorio je on kaluđerima dečanskim: — nego ću vam još pomagati dokle god uzaživite u ljubavi, i dokle god se trudite o dobru manastirskom. Ako li čujem da se tužite Turcima, i jedan drugoga opadate, onda ću vas globiti, i uzeću vam sve što imate, jer je bolje da vaše imanje uzmem ja, nego da ga date turskim starešinama!
U vreme grčkog ustanka 1821, kad su Turci obesili patrijarha, i kad su gotovo sve pravoslavne vladike pozatvarali, i Hadži-Zaharija je dopao tamnice zajedno sa svojim protosinđelom Kalinikom, i tamnovao je skoro godinu dana.
Izišavši iz tamnice, bio je tako oboleo da je mislio kraj životu mu je sa svim blizu. Za to dozove brastvo iz Dečana, pouči ga, očita u crkvi oproštenu molitvu, i blagoslovi sav narod svoje jeparhije.
Srećom on tada ne umre nego ozdravi, i živeo je još nekoliko godina.
Pred što će umreti, Hadži-Zaharija je pred braćom kaluđerima i mnogih hrišćanima rekao ove reči:
— Praštam svima svojim neprijateljima koji su me opadali kod turske vlasti. Oni će mene žaliti posle moje smrti; oni će kukati na mome grobu kad im dođu vladike Grci!
Na kraju godine 1830, preminuo je ovaj dostojni pastir Hristova stada, i sahranjen je u grobnicu svoga učitelja i dobrotvora Hadži-Danila!
Duhovnici iz svih manastira srpskih, velikih i malih, nastanite, navalite, da se i o vama ovako može pisati na slavu vašu, na dobro veri, a i na radost samim piscima!