Hadži-Melentije Stevanović1, rodio se je u selu Birču, u nahiji srebrničkoj, u Bosni.
Knjigu je učio po manastirima a pokaluđerio se je u manastiru Tronoši, u nahiji zvorničkoj (sada podrinskoj).
Godine 1794 išao je u Jerusalim na Hristov grob. Vraćajući se iz Jerusalima, svratio je u Carigrad te izradio carski ferman da može opraviti stari kraljevski manastir Raču u ondašnjoj sokolskoj a danas užičkoj nahiji.
Opravku manastira počeo je 1795 godine.
Melentije je bio čovek veoma otresan, jako zauzet za interese svoga naroda, nelen izložiti se i velikoj neprijatnosti samo da uradi što je držao da je pravo i da je njegova dužnost.
Za njega ono, u početku 1804, Fočić Mehmed-Aga, veli:
„Dok zapalim Raču ukraj Drine, I pogubim Hadži-Melentija, Koj’ je iš’o preko mora sinjeg Te je vlašku ćabu pohodio, Pak se uzgred u Stambol svratio, I od cara ferman izlagao Za stotinu žutijeh dukata, Da Vlasima bogomolju gradi, Da je gradi za sedam godina, Načini je za godinu dana. Evo ima šest godina dana Kako zida pokraj crkve kule, A u kule nabavlja džebanu I po mraku topove privlači: Vidiš, joldaš, da se nečem nada“!
Nema dokaza da se baš ovoliko spremao Hadži-Melentije za ustanak, ali da je bio lično spreman, i da se je među prvima javio na borbu, to je dokazano. Još godine 1804 on je na Drini radio onako kako su radili oni u Šumadiji, i u nahijama valjevskoj i šabačkoj; a godine 1805 meseca jula, već je, kao vojvoda sokolski, čuvao svoj kraj od Turaka. I kao vojvoda, Melentije je boravio u Rači, a utvrđenja su mu bila na Plijeskovu, skoro onde gde je sada Bajina Bašta.
Godine 1810 jula 3, Melentije je izabran za mitropolitova namesnika. Iz savetskoga pisma o tom izboru vredi izvaditi neka mesta kao na priliku ovo:
„Pri lišeniju mitropolita u Srbiji, sveštenstvo je bez nastavnika, a narod bez pastira crkvenog, za to je vrhovni predvoditelj srpski Georgije, sa savetom, opredelio arhimandrita Hadži-Melentija Račanskog, da je on mitropolitski namesnik, da upravlja svim činom svešteničkih i monašeskim; da zbira sve prihode mitropolitske, i od tih savetu račun da daje“.
Dalje se u pismu naređuje:
da se saberu u svakoj nahiji, prote, igumani, popovi, knezovi, kmetovi, i dr., da im se ova naredba prikaže, te da sveštenici sabiraju od naroda što je i pređašnji mitropolit sabirao, kako ti:
- Obične mirije — po 4 pare
- Dimnice na glavu — po 12 para
- Venčanice — po 2 groša
- Od manastira — po 25 groša
- Od crkve — po 10 groša
Te prihode kad pokupe, doneće Hadži-Melentiju u Beograd, a on će od toga račun davati savetu.
Sveštenici, svaki u svojoj nuriji, da imaju popisati sve duše, i držati tevter živih, umrlih, i venčanih, i o tom otvet da daju g. namesniku mitropolitskom iže v Belgradje“.
Hadži-Melentije je s Milanom Obrenovićem i Mihailom Grujovićem, kao narodni deputat, išao u Rusiju da traži Srbiji ratne pomoći. Tom prilikom dobio je zlatni krst o zlatnom lancu, koji se i sad čuva u riznici manastira Rače i jedan brilijanski prsten.
Godine 1811, Melentije je izabran za vladiku šabačkoj jeparhiji, i otišao je u Šabac te upravljao jeparhijom, ali za jepiskopa nije posvećen.
Istina je Karađorđe 4 aprila 1812 pisao Proti Nenadoviću da je „nameran o Cvetima postaviti Hadži-Melentija vladikom“, pa je, toga radi, zapovedio da dođu vojvode i po tri kmeta iz opština na to veselje;2 ali ovo, ne znam sa čega, nije izvršeno; i one numere u Karađorđevu Protokolu koje govore o vladičkoj miriji, ni malo ne pokazuju da je Melentije posvećen za vladiku, nego mu je naplaćivano što od popova pripada vladici, kao i dok je zastupao mitropolita u Beogradu.
Nesrećne 1813 godine, kad je borba planula na sve strane, Hadži-Melentiju je zapoveđeno da raspiše po jeparhiji da se po crkvama i manastirima drže bogomolje za pobedu nad neprijateljem, a i sam da se nahodi po granici narod i vojvode da hrabri!
Posle propasti, prešao je u Srem, i stanio se je u Fruškoj Gori.
Kad se je Srbija na novo digla (1815), i malo se oslobodila, Hadži-Melentije se je vratio u Raču kao u svoju kuću.
Priča se da mu je tada Knez Miloš iskao onaj brilijanski prsten koji je dobio u Rusiji, po što ga on, kao duhovnik, ne može nositi. Melentije ne dadne prstena, te s toga nastane neka omraza između njega i Kneza Miloša. Kad je docnije Melentije umro, kaluđer Moja uzme prsten i odnese Knezu Milošu.
Goneći se jednom sa seljacima oko neke manastirske zemlje, Melentije se je bio jako naljutio. U ljutini nagna hata na nekakav rov, te tu spadne s konja i ugane nogu. Od toga je ostao hrom; i u poslednje vreme svoga života išao je na štakama.
Hadži-Melentije je umro 27 marta 1824, u manastiru Rači, i onde je ukopan. Na grobu njegovu leži ploča sa zapisom koji je izrezao iguman Serafim tek 1851 godine!…