Hadži-Prodan Gligorijević, rodio se u Senici. Njegovo je prezime po ocu Gligorijević, a hadžijom su ga zvali što je bio u Jerusalimu, na Hristovu grobu. To ime je bio stekao pre nego što se je umešao u narodne srpske poslove.
U mestu svojega rođenja Hadži-Prodan je bio trgovac s dobrim imanjem.
Na skoro posle godine 1804, Hadži-Prodan se izmakne između Turaka i, ostavivši svoje mesto rođenja i domaću čeljad, prebegne sa svoja dva brata među Srbe ustanike.
Posle toga, kroz Senicu prođe idući u Bosnu ćehaja bosanskoga vezira. Čuvši da je hadžija s braćom utekao među Srbe ustanike, odvede u ropstvo njegovu i brata mu Mijaila ženu i decu, da tim kaštiguje njih dvojicu kao izdajnike turske. Ali Hadži-Mustaj-beg Čavić, seničanin, veliki prijatelj Prodanov, izmoli to roblje od ćehaje, i sve tajno isprati ovamo ka Hadži-Prodanu i bratu njegovu.
Radeći svojski s braćom svojom, a znajući sva mesta na onom kraju, Hadžija se toliko pokaže da je već godine 1806 postao vojvoda u jednoj knežini Staroga Vlaha koja se je turski zvala daić-kol (od sela Daića, više današnje Ivanjice).
Kad je Karađorđe 1809 udarao na Senicu, iziđe prilika te Prodan zahvalno vrati dobro za dobro begu Čaviću. Srpska vojska bila je zarobila Čavićeva sina i snahu. Prodan ih izmoli od Karađorđa, i pošlje zdrave čitave kući njihovoj.
Dok se Karađorđe bavio na Senici, dođe mu čuveni Gavrilo Šibalija, s tri stotine druga, i s pismom od vladike crnogorskog Petra Prvog, čestitajući mu napredovanje i želeći sjedinjenje. U to doba Vasojevići ga pozovu da ih prihvati pod svoju ruku. Karađorđe radostan otporuči vladici da je već „most gotov s Dunava na more“; samo da i on pripomaže sa svojim Crnogorcima; a među Vasojeviće pošalje Antu Simonovića i Raku Levajca, kao starešine, i odredi Hadži-Prodana sa 700 vojnika da ih sprovede do u Vasojeviće.
Ovu ekspediciju Prodan je tako nesmotreno izvršio pošavši s ljudma bez hrane, da su se svi morali vratiti, i tako je cela misao ta ostala kao lepa prazna želja.
I ako se u bojevima odlikovao, Prodan je imalo čestih svađa s Knezom Maksimom a najposle je stavljen pod vlast vojvode Avrama Lukića.
Kao vojvoda daićske knežine, Prodan je u selu Raščiću, u vrh Dragačeva, kod pećine Šljepaje, bio načinio dvore, a u pećini je imao crkvicu gde se molio Bogu, i gde je mislio skloniti se, ako dođe do nevolje.
Nesrećne godine 1813, on se odista i skloni u tu pećinu, pa niti je hteo kuda bežati, niti se Turcima predavati. Ali kmetovi iz okolnih sela, a osobito Avram Lukić, sklone ga da se preda, i da poštedi sela od vojske i zatrice. I tako se Prodan preda Latifu, muselimu čačanskom, koji ga ne samo lepo primi nego zadrži pri sebi kao prijatelja i savetnika.
Pošto se tako preda i namesti uz Latifa, Prodan i svoju porodicu digne iz Šljepaje i premesti je u manastir Trnavu pod Jelicom, 2 časa od Čačka.
Ali udari kuga u Srbiju, pa dođe i u Čačak. Čačani krenu kud koji. Latif, sa svojim momcima i silnim blagom (a Harem mu i nije bio s njim), pobegne u manastir Trnavu da se ukloni od strahovita pomora.
U manastiru Trnavi, u to vreme, bio je iguman Pajsije Ristović, a tu je boravio i Prodanov brat Mijailo.
Valja kazati i to da su se mnogi Srbi još od 1813, ne hoteći se predavati Turcima, odmetali u goru. Takih odmetnika bilo je više četa. Oni su tumarali po gori, i sa svojim rođacima viđali se i razgovarali. Za njih i za njihov posao vreme je kužno vrlo udesno. Ovi su odmetnici smišljali da se opet dižu na Turke, samo nisu nigde znali čoveka koji bi mogao biti vođ i glavar takomu velikomu poslu.
Mijailo, brat Prodanov, i Pajsije iguman, mislili su tako isto, a šta su otpočeli raditi, sad će se videti.
Latif-Aga, znajući za ove hajdučke čete, koje su se još više osilile uz ovaj pomor od koga se narod uznemirio, zovne k sebi Avrama Lukića, Đorđa Protića Gučanina, i uzme Hadži-Prodana, pa iziđe u nahiju, da malo narod umiri, a odmetničke čete da rastera, ili da pobije ako uzmože. To je bilo u jesen po krstovu dne 1814 godine, malo te ne će biti baš 21 septembra!
Izišavši tako iz Čačka, Latif dođe u selo Lazac, i tu padne na konak u Milovana Miladinovića.
Kad noću, eto ti čoveka1 iz manastira Trnave, koji šane Hadži-Prodanu da su njegov brat Mijailo i kaluđer Pajsije one Latifove sluge u manastiru povezali, i vezane ih odveli u planinu, da ih i ne bi ko zastao vezane u manastiru, i pre vremena razglasio što se dogodilo.
Prodan, kad to čuje, izmakne se i, ne kazavši nikom ništa, odleti u Trnavu, te momke Latifove pusti a novce njegove zadrži.
Latif-Aga pak sutra dan još nije ništa znao o poslu u Trnavi, nego ode u manastir Žiču. Tu sazna sve. I pošlje ljude da se bolje izvesti šta je i kako je. Čim čuje šta je bilo, dođe u Karanovac pa sedne te raspiše svim okolnim turskim starešinama, za događaj u Trnavi, pa čak javi i velikom veziru u Bitolju da se Srbi opet dižu, nego neka pošalje vojske!
Može biti da su Latifovi momci vezani samo zbog velikog Latifovog blaga, koga je bilo vrlo mnogo, a sve je bilo u njihovim rukama; ali, jedno što je u narodu bilo vrlo zlo raspoloženje prema Turcima, a drugo što je Latif ovaj mali događaj uvećao i svuda razglasio, kao munja proleti i ostane svakom u pameti čak i danas ovaj mali događaj kao Hadži-Prodanova Buna!
Turci, skoro naseljeni u Čačak i u Trstenik, prepadnu se od ovoga glasa, i odmah počnu izmicati iz tih mesta i primicati se k Nišu.
Među tim odovud iz Gruže dignu se Toma Vučić, Petar Tucaković, i Stanko Miljčević, pređu preko Morave i, iza Trstenika u selu Lopašu, stignu jednu gomilu Turaka. Tu ih napadnu, neke potuku, a od nekih uzmu oružje, pa ih puste da idu slobodno, pošto sebe dobro naoružaju2.
Mijailo pak i Pajsije, kako su povezali Latifove momke, odmah su poslali popa Radovana Vujovića iz Trnave Knezu Milošu, i pozvali ga da bude vođ novom narodnom ustanku. Miloš taj poziv popreko odbije, kazavši da je bezumlje u to doba godine, i u takoj nepripravnosti, zametati rat s Turcima!
A Ašin-beg, muselim nahije rudničke, čuvši za tu bunu, dozove k sebi Miloša, koji je tadi živeo u selu Šaranima, i upita ga šta je to i kako je! Miloš mu odgovori da za to ne zna, niti hoće da zna, i čak se ponudi da nemir sam utiša. Ašin-beg se tu pobratimi s Milošem, pa onda s njime i s nekoliko rudničana i nešto svoje vojske pređe u Čačak, a već se i iz Beograda vezirov o Ćaji-Paša, Ibšir po imenu, krene k Čačku s vojskom.
Iz Čačka Ašin-beg pošalje Miloša i Ćorzuku s vojskom u Neboš planinu (jedan vis planine Jelice) gde je bio Hadži Prodan sa svojom družinom. Ova vojska nađe ustanike, napadne na njih, razbije ih, i jednoga im druga ubije.
U selu Goračiću uhvati Hadžiprodanovu porodicu, i igumana Pajsija, a sam Prodan izmakne, jer ga otme mrak.
Hadži-Prodan, posle ovoga razboja, bežeći od potere, pređe preko Morave u rudničku nahiju, i dođe u selo Ješevac k nekom Jovanu Žujoviću. Posle se sastane s Nikolom Vukićevićem iz Svetlića, znatnim trgovcem koji je takođe bio počeo narod buniti. I tako se po Gruži i Lepenici počnu pribirati sve bolji i bolji ljudi da se čak i jagodinska nahija uskomeša i počne tući Turke.
Ćaja-Paša brže pošlje iz Čačka Ašin-Bega i Miloša da i ovamo narod utalože, te Hadži-Prodan, videći da nikako ne uspeva, sa svojom braćom i momcima obrne k Savi. Na Velikom Dubokom više Ostružnice pređe u Srem. Iz Zemuna ga Nemci pošlju u Muhač, otkuda je, posle nekoliko meseca, otišao u Hotin u Besarabiji k drugim Srbima koji su onamo pre bili stigli.
Godine 1817 maja 30, piše Knezu Milošu Mijailo German iz Bukurešta da mu je dolazio Hadži-Prodan i molio za kakvu pomoć.
Vidi se, dakle, da je tada još bio živ, a kud se je deo posle nije se moglo doznati.
Hadži-Prodanova buna buknula je u nedoba, sa svim iz nenada, bez pristanka prvih vođa u narodu, i bez ikake spreme; izložila je cele krajeve zverskoj osveti turskoj, okvasila je kolje mučeničkom srpskom krvlju: ali je, pri svem tom, dala nepobitnih dokaza da je narod još živ i krepak, i da deset godina svojega života i borbe za slobodu nije prošlo bez ploda za narodno vaspitanje Srba. Na prvi odvažan glas, letele su stotine junaka u novu borbu za slobodu otadžbine!
Narod je bio živ, narod je bio krepak da poraz pretrpi i da se nada uspehu!…