Hadži-Ruvim, rodio se je u selu Babinoj Luci, u nahiji valjevskoj, oko godine 1744. Kršteno ime bilo mu je Rafailo.
Kao mlad momčić, obuče se jednom od đavostva u devojačke haljine, pa sa ženama i devojkama otide nekakvoj Turkinji na prelo. Kad se to pročuje, i Turci ga stanu tražiti da obese, on pobegne od kuće i, po manastirima, stane učiti knjigu. Pošto se ta njegova krivica zaboravi, i on knjigu izuči, vrati se kući, pa se oženi i zapopi.
Posle nekog vremena umre mu popadija, a on ode u manastir Bogovađu te se zakaluđeri; po tom godine 1785 ode u Jerusalim na Hristov grob i, vrativši se otuda, postane 1795 arhimandrit.
Godine 1802 zavadi se s prnjavorskim subašom, i potuži se nekoliko puta knezu Aleksi Nenadoviću, da bi mu promenio subašu; a kad Knez Aleksa ne mogne to učiniti, Ruvim u početku 1803 pobegne iz Bogovađe u Studenicu, a odande ode o vaskrsu u Svetu Goru. Ali mu se brzo dosadi potucanje po tuđim manastirima. Za to se, iste godine u jesen, vrati opet u Bogovađu.
Knezu Aleksi nije ni malo bilo milo što se Ruvim vratio jer je, među tim, na njega bila bačena krivica da je pisao ono pismo s Aleksinim imenom koje su Turci uhvatili na savskoj skeli. Za to mu poruči: da odmah beži iz beogradskog pašaluka (kao da sumnja jednako ostane na njemu); ali mu Ruvim otporuči:
— Kažite vi Knezu Aleksi neka sad beži on; a ja sam dosta bežao i skitao se. Ne zna Aleksa što je tuđa kuća, i tuđa zemlja…
Nasta godina 1804. Dahije počeše seći knezove i druge odabranije ljude u Srbiji. Fočić Mehmed-Aga dođe u Valjevo i, kako dođe, uhvati Kneza Aleksu, okova ga i baci u tamnicu.
Hadži-Ruvima spopadoše crne misli. Posle večere sedi on u svojoj odžakliji prema vatri, i uzbuđeno broji svoje brojanice. Na polju je pomrčina kao testo a u odžakliji se jedva vidi od vatre i ognjišta; druge sveće nema u njoj. O zidu, više domaćinove glave, visi puška krdžalika, sablja srebrom okovana, i dva pištolja kuburnjaka. To je sobi sav nakit. U uglu, desno od ognjišta, police su na kojima se u senci jedva vide neke stare pocrnele crkvene knjige, do polica je mali orahov stolić na kome je sav pisaći halat, a još dalje je klupica, i na njoj kutija sa svima halatljikama za rezanje i šaranje krstova i ikona!
Hadži-Ruvim u trenutke duševnoga mira maša se ili za pero te paše knjige, ili za sečivo te reže krstove i ikone — time on svetuje „raju oko sebe“!
U ovaj mah ne beše mu ni do pisanja ni do rezanja. Strašni glasi o seči knezova i drugih rodoljuba uznemirili su starca duhovnika. Njegove oči samo blenu u oganj, ruke njegove broje brojanice, koje potmulo zveče na noćnoj tišini u praznoj odžakliji, ali je um njegov daleko, daleko: on preleće po Srbiji mesta koja je već pokapala mučenička krv, pa odleće i u ona koja će tekar pokapati.
— Milostivi Bože! prošapta on: — ti jedini smiluj se ovomu jadnomu narodu!…
U taj mah, sobnja se vrata otvoriše tako tiho kao kad vetar neosetno ćarne, i pred Ruvimom se obrete čovek neobična lika i odela. U ruci držaše dugu pušku, i za pojasom svetle mu se dva pištolja i jatagan. I pušku i pištolje bejaše okrenuo na molbu a ne na boj. Na glavi mu je povelika šubara koju je dobro nabio na oči, a donju polu lica obujmili su mu brci i gusta crna brada.
— Dobar veče, duhovniče! reče neznani gost, gotovo šapatom.
— Bog dao dobro! odgovori Ruvim.
— Blagoslovite, duhovniče!
— Bog te blagoslovio, sinko, odgovori duhovnik, i očima pitaše neobična gosta: ko je, i šta hoće u ovo doba?
— Boj se, ti mene ne poznaješ, duhovniče? Ja sam hajduk Cepigrabić za koga si jamačno slušao.
Ruvim se trže kad ču to vrlo razglašeno ime.
— A kojim dobrom ovako u nedoba? upita on dalje.
— Došao vam da ti se za nešto ispovedim.
— Pa lepo, sinko: de sedi, odmori se, i povečeraj pa sutra, Bože zdravlje, posle jutrenje…
— Dugo je do sutra, prekide ga hajduk: — sad dani idu brzo. Ja sam bez duše predrъo preko Maljena samo s dva druga: eto ih pred portom, čuvaju stražu. Moram se još noćas vratiti bar do Planinice. Ko zna šta može doneti jutro?
Ruvim se pojmi da udari u dlane, da mu đak donese petrahilj i knjige. Hajduk ga zadrža, rekavši:
— Ne treba to duhovniče a, ako hoćemo pravo, sad tebi ovde ne može ni doći niko, dok ja ne iziđem. Moji stražari tako čuvaju! Ne molim se ja tebi, duhovniče, nastavi hajduk: — da mi duhovuješ u Boga, nego u beogradskog vezira. Evo čuj sve po redu: Ja sam u svojemu veku pomlatio dosta Turaka. Poslednjega sam ubio Nedži-Bega iz Beograda; i ubio sam ga na Crnokosi više sela Koserića. Za toga Nedži-Bega Turci obediše Minu iz Seče Reke, oteraše ga u Beograd i baciše u tamnicu. Sad Mina trune u okovima, a ako biti, duhovniče, što kriv, to je i Mina. To Minino stradanje na pravdi mene toliko muči, da sam nekoliko puta hteo sam otići veziru i kazati mu da pusti prava čoveka a da okuje kriva mene; ali se sve bojim: mene će pogubiti a Minu ne pustiti, pa dve štete. Za to sam evo potegao k tebi duhovniče, i molim ti se otidi veziru i kaži mu neka pusti prava čoveka, a ja se evo kunem tebi da ću se dragovoljno predati, pa nek čini sa mnom što hoće, samo kad čujem da je Mina slobodan!
Hajduk svrši svoju ispovest. Ruvim ga gleda ništa ne govoreći a u glavi mu se nižu ove misli:
— Moj veseli sinko! Ti mene šalješ da izbavljam glavu Mininu, a ne znaš da i moja visi o dlaci. Tek ću ipak činiti što mogu. Kad je tako, reče on glasno: — ja ću, koliko sutra, poći u Beograd da se molim dahijama za Minu: danas vezir malo i sudi…
— ’Vala ti duhovniče kao ocu! Laka ti noć! A kad hoćeš da dođem, možeš mi poručiti preko Radoja Kobasice u Planinici.
Arhimandrit ga na novo poče ustavljati da večera; nu hajduk ne hte izgovarajući se da nije gladan. Na prstima, lagano, izmače se iz ćelije i iz porte pa zviznu, drugovi mu se odazvaše, i iza toga sva trojica utonuše u gustu pomrčinu.
Treći dan posle te ispovesti pred veče, stiže u Beograd, i odsede u mitropoliji bogovađski arhimandrit Hadži-Ruvim s jednim momkom Damnjanom Veskovićem iz Brezovice.
Mitropolit, primajući ga, reče:
— Oče arhimandrite, po Bogu, kako ugodi baš u ovu vatru?
— Šta znam, odgovori Ruvim: — od vatre sam i pobegao!
Još se nije ni odmorio od puta, a turski kavazi dođoše i odvedoše ga Kučuk-Aliji, koga je kuća bila ispod sadašnje glavne beogradske policije.
— Ne vodite ga ko meni, reče Kučuk, kad mu javiše da je Ruvim u avliji: — Ovde mu je dete (To je bio Petar Moler koji je Kučuku molovao sobe), nego ga vodite Aganliji, pa što mu drago i s njim!
Kavazi Ruvima te ka Aganliji. Tamo beše neki vajni sud.
Starac, krepak zdravljem, visok stavom, uman i prijatan besedom, čist odelom, poštovan držanjem — Ruvim iziđe i stade pred svoje sudije.
— Jesi li ti kaluđer Ruvim iz Bogovađe! upita Aganlija.
— Ja sam, čestita sudijo, odgovori duhovnik.
— Što ti buniš narod da ne sluša cara i careve većile?
— Nisam, i ne bunim, čestiti sude!
— A što si pisao Nemcima knjigu i s njima se dogovarao da dignete bunu na cara? Ovde se misli ono Knez-Aleksino pismo.
— To pismo nisam pisao ja. To je beda na mene. Bogu sam grešan, i svaki mu dan grešim, a vama u tom poslu nisam kriv ništa. Tek sila Boga ne moli…
— Ti još prkosiš našoj sili! prodera se Turčin: — I poznaćeš da odista imamo u rukama silu. Vuc’te ga!
Kavazi starca ščepaše i izvukoše na polje. Turiše ga na strašne muke, da bi im kazao što kazati nije znao. Kleštima mu otkidahu uštipke živa mesa od sisa i ispod pazuha, ali s usana njegovih ne otkidoše ni jedne reči, ni jedne klevete!
Posle svih muka, povedoše ga na gradsku stambolsku kapiju. Starac se svim putem molio Bogu po redu crkvenomu. Kad stiže na mesto gde će ga pogubiti, on zaiska još četvrt časa da dovrši molitve „na ishod duši“. I, gle čuda, to mu dadoše.
Svršivši molitve, mučenik reče:
— Gotov sam; čin’te svoje!
Oštra sablja senu, a glava Hadži-Ruvimova, ona bistra, ona umna, ona divna rodoljubiva glava — slete s junačkih ramena; i još jedna mučenička krv poprska srpsku zemlju!
To je bilo 29 januara 1804.
Turci beograđani, osobito oni koji držahu stranu dahijama, bejahu veoma radosni što ovako brzo nestaje ovih Srba koji su bili moćni opirati se njihovoj sili. Ali razumnije među njima, pored sve te velike radosti, obuzimaše neki strah, što ovi Srbi umiru ovako mirno kao da se nadaju pozdravo sutra ustati. Tome se od raje nikad nisu nadali!…
Hadži-Ruvim je Turke veoma mrzio; to se vidi iz njegovih zapisa po crkvenim knjigama kojih je ostavio vrlo mnogo. Evo jedne od tolikih njegovih beležaka. Zapisujući kako se nekakav Đorđe Đurđević zakaluđerio za vladike valjevskoga Jaćima, Ruvim dodaje: „pri prokljatom bezbožnom’ tureckom caru sultanu Aftulamidu 12 čisla bogomrskoga carstvovanija“!…
Ali za ono pismo, za koje su ga dahije posekle, nije bio kriv ni najmanje.
Mir neka je njegovoj rodoljubivoj duši, a slava imenu njegovu do veka!
Dopuna
O Hadži Ruvimu gledaj u Radu 1 str. 182—184 i 187 njegove zapise dok je bio u Voljavči. Njih je priopštio Đ. Daničić. A sama ta rukopisna knjiga, iz koje su izvađeni, nalazi se u Narodnoj biblioteci u Beogradu.
I istorija te knjige vrlo je interesna a zapisana je na jednom njezinom listu.