Hranisavljević Kosta, rodio se godine 1807 u mestu Irigu, u Sremu, a starina mu je u Kruševcu, otkuda su mu roditelji prebegli u Srem. Kostino je prezime Živković, a Hranisavljević se je prozvao po svom dobrotvoru Hranislavu1, koji ga je primio, školovao, i uputio u rusku vojnu službu.
Hranisavljević, svršivši u Rusiji kadetsku školu, prešao je u vojsku gde je, služeći u kavaleriji 6 godina, došao do čina područničkoga.
Dok se je učio u kadetskoj školi, Kosta je bio vrlo vredan i uredan mladić. Pukovnik, upravnik će škole, upita ga jednom:
— Konstantin Hranisavljević, vi ne Serb?
— Ja Serb, vaše visokorodije! odgovori mladić.
— Trudno povjerit, nastavi pukovnik: — vi tak trudoljubivi a, vjed, Serbi lenivoj narod?
— Meni je, veljaše mi pokojni Hranisavljević 1861: — bilo vrlo teško što moj pukovnik tako ružno misli o Srbima, ali mu nisam mogao ništa odgovoriti, jer svoje zemljake ni poznavao nisam.
Po izlasku iz škole, kad sam prešao u vojsku, i otišao u Malu Rusiju, slušao sam često od seljaka Malorusa pesmu koja se počinje ovako:
„Prodam hatu i komnatu, Budem serbovat!“
I na ovu sam se pesmu srdio, ali sam već počeo ozbiljnije misliti o srpskoj vrednoći. Danas pak nalazim da nam ne bi udilo da smo malo vredniji!…
Služeći u ruskoj vojsci, Hranisavljević je 1829 s Dibićem prešao Balkane na Šipci. Za taj rat dobio je zlatnu medalju; a za utišanje bune u Poljskoj 1831 zlatan krst za vojničke zasluge.
Godine 1832 Hranisavljević dođe u Srbiju i 15 dekembra postane komandir kavaleriskom eskadronu, koji je bio garda Knezu Milošu.
Posle nekog vremena, Kosta se vrati u Rusiju, i ostane onamo nekoliko godina.
Godine 1839 došao je opet u Srbiju, i stupio u vojsku, gde je 11 maja postao major.
U početku se je potpisivao Hranislav, a docnije je to prezime produžio u Hranisavljević.
Iste 1839 godine juna 18, postavljen je za pomotnjika načelniku vojnoga štaba.
Godine 1845 jula 19, Hranisavljević je postao načelnik redovne vojske i na tom mestu ostao je više od 11 godina.
Godine 1857 oktobra 13 postavljen je za člana zemaljskog saveta.
Pre toga Hranisavljević je dao beogradskoj opštini 3000 dukata svoje uštede s ugodbom da mu daje po 6 na 100 interesa na te novce dok je god živ, a kad umre, novci ostaju opštini.
I dok je bio u službi i primao platu, ovaj interes nije hteo uzimati, već ga je poklanjao opštini na gradsku sirotinju.
A kad je ostavio savetničku službu, Hranisavljević nije hteo primiti penzije iz državne kase, na koju je po zakonu imao pravo, nego je živeo od interesa na onih svojih 3000 dukata.
Pred kraj godine 1860, kad je živeo kao „savetnik u ostavci,“ ponudi ga Knez Mihailo da primi vojno ministarstvo koje se onda zvalo Glavna vojna uprava.
Hranisavljević, izgovarajući se starošću i slabim zdravljem, otkloni od sebe tu kneževu ponudu. Knez ga zovne k sebi i navali na nj da se primi.
Hranisavljević, ne mogući se odgovoriti, zamoli Kneza za ovo troje:
- Bez moga znanja, Gospodaru, niko da se ne meša u vojsku, a ja ne ću raditi ništa bez vašega odobrenja;
- Na dvorske ručkove da ne dolazim, i
- Ni jednom konsulu nikad da ne činim pohoda!
Knez se osmene, ali mu primi ova tri uslova. I tako je 31 dekembra 1860 Hranisavljević postavljen za načelnika Glavne vojne uprave — što je bilo ravno vojnome ministarstvu.
Godine 1861 septembra 22, uvažena mu je ostavka na to zvanje. Od toga vremena, odrekavši se penzije, živeo je o interesu s onih 3000 dukata što je imao u opštine.
Pred smrt svoju stradao je od očobolje, ali je ipak, više od dve godine, svaki dan pisao neke beleške iz svoga života; a kud su se dele te beleške posle njegove smrti nije se mogle saznati.
Za našeg prvog rata s Turcima 1876 reče mi jednom onako u razgovoru, da glavni komandanat vojske treba da je mlad i zdrav čovek. Treba da može biti na sedlu dan i noć, veljaše on.
Hranisavljević je umro u Beogradu u svojoj kući 7 marta 1880, i sahranjen je sa svima vojničkim počastima. Knez Milan sa svima ministrima, i mitropolit s mnogim sveštenstvom, ispratili su ga do groba.
Onda se je mnogo govorkalo u Beogradu da je umoren, i na telu su mu se videli tragovi od nekakva uboja, tek sudska istraga nije to potvrdila, a cela je istina da mu je kuća poharana onda kad je izdahnuo! Tom prilikom nestalo je i njegovih diploma i rukopisa.
Kosta Hranisavljević se nije ženio, i sa ženama nije nikad imao nikakva posla. Živeo je kao samac na osobiti način: sam je sebi strugao i cepao drva; sam je sadio voćke i okopavao svoju baštu; gotovo svaki dan išao je peške u Topčider, ili na Vilinu Vodicu da se napije vode, pa se je posle vraćao kući. Osem hemoroida, od kojih je mnogo patio, za drugu bolest gotovo nije ni znao.
U sobi svojoj, osem gvozdena kreveta, stola i stolice, nije imao ništa drugo. Sav ukras bio mu je jedan Dušanov krst koji mu je visio više glave.2
Hranisavljević je pored svoga maternjega jezika, znao nemački, ruski, i francuski. Na peru je bio vrlo jak, ma da mu je slog ono pun ruskih reči i celih rečenica. I rukopis mu je bio sličan s rukopisom ruskim.
Govorio je tiho, fino, ali tečno i uvek ubedljivo.
Kosta Hranisavljević pominjaće se dugo u našoj vojsci kao starešina koji je vodio očinsku brigu i o vojsci kao uzdanici otadžbine, i o svakom pojedinom vojniku kao delu vojske. On je bio starešina neobično oštar, ali neobično vredan i neobično pravedan.
O njemu ima vrlo mnogo priča. Da pomenemo ovde bar dve tri, tek da se vidi kakav je to bio načelnik vojske.
Tako se je pričalo da Hranisavljević, kao načelnik vojske, neke noći kad se niko ne nada, zađe po štalama te pregleda vojničke konje. Ako kome konju pa glavi nađe zobnicu, koju je seiz zaboravio skinuti, uzme je i odnese.
Po smrti Hranisavljevićevoj, sveštenik Isak Đorđević, uzeo je taj krst, i dao ga palilulskoj crkvi, gde se i sad nalazi.
Ili, na priliku, Hranisavljević hoće da sazna: kakvo mišljenje nose vojnici o kasarni kad idu na smenu kućama, pa za to iziđe, prerušen, čak pod Avalu; tu se kao putnik udruži s vojnicima i pita ih: kako im je u kasarni; šta je dobro, šta li je zlo? Pa ako dozna za kakve neurednosti, odmah ih ispravlja…
Ili:
Sretnuvši vojnika da nosi u ruci živo prase s pijace, pita ga, čije je prase, i kud ga nosi:
Vojnik odgovori da je oficir, imerek, kupio prase na pijaci, pa mu dao, sa zapovešću da ga nosi kući mu.
— Pusti to prase nek ide kud hoće, veli Hranisavljević vojniku: — a ti idi pravce tom oficiru na raport, i kaži mu što si uradio po mojoj zapovesti!
Svi rodoljubi koji misle, kad god reč dođe o vaspitanju i držanju vojske, sećaće se sa zahvalnošću imena Koste Hranisavljevića!