Husejin-Kapetan, nazvani „Bosanski Vitez“, rodio se u Gradačcu, oko godine 1800.
U onoj borbi koju su Bošnjaci više puta pokretali da bi očuvali svojoj postojbini predeonu avtonomiju, i da bi odbili centralističke reforme stambolske, najlepše je izišao na glas Husejin-Kapetan iz Gradačca, koga su njegovi zemljaci sa svim po zasluzi nazvali „Bosanski Vitez“!
Kao vođ bosanskoga ustanka protiv sultana 1831, hoteći jedan put za svakad oboriti silu koja tako često udara Bosni na pravice, Husejin digne 25.000 odabranih vojnika Bošnjaka, i s njima pođe na Kosovo, gde je mislio sresti velikog vezira koji je na Bosnu išao s carskom vojskom, i tu ga satrti. Približujući se tom istoriskom polju, Husejinovi su Bošnjaci na glas pevali:
„Naši stari, pa Polju Kosovu, Izgubiše staru svoju slavu. Staru slavu, pradjedovsku vjeru; Na Kosovo i mi sad idemo Dušmanina svoga da bijemo Ili ćemo i sad izgubiti Izgubiti i slavu i vjeru: Ili ćemo, ako Alah hoće, Dušmanina svoga pobjediti, I u Bosnu vratiti se slavno“!
U to isto vreme bio se je odmetnuo od sultana i skadarski paša. S ovim je Knez Miloš bio u prijateljstvu, i bio mu je poslao nekih 200.000 groša, pa su to carski Turci uhvatili i uzaptili.
Da bi popravio tu svoju pogrešku, Knez Miloš sada piše Husejin-Kapetanu pismo u kome mu svetuje da ne diže oružja na svoga cara i, ako zatreba, nudi mu svoje posredovanje — da ga izmiri sa sultanom.
Husejin, ponosit starinom svoje begovske kuće, ražljuti se na te ponude, pa Milošu oholo odgovori pismom koje se završuje ovim rečma: „Još se tvoja sablja nije bila ni skovala, a mač je moj odsecao vlaške glave“!
Veliki vezir, nešto lukavstvom a nešto nadmoćnom silom, pobedi Bošnjake. Uzalud je Bosanski Vitez, u toliko prilika, pokazivao čudesa ličnoga junaštva, nadmoćna sila pretegne, i carski vezir uđe u Sarajevo i ovlada svom Bosnom.
Husejin bude primoran prebeći u Austriju, i odveden bude u grad Osek u Slavoniji.
Austrijancima nije bilo milo držati na svom trošku čoveka koji je ustajao na svojega cara, za to nastanu da bi sultan dao milost svim buntovnicima. I milost se da svima osem Husejina i još nekolicine, ali se obreče i njima. Husejin siđe u Zemun, a niz Zemuna pređe u Beograd.
Ovde mu se javi da sultan traži da on ide u Carigrad. Husejin se sneveseli, bojeći se nasilne smrti u Stambolu. U jedan mah mislio je da milost i ne primi. Ali ga je u tom slučaju čekala večita tamnica austriska. Najposle je voleo i umreti kao sultanov rob, nego živeti kao švabin sužanj.
U Beogradu se je bio razboleo, pa ga je lečio Dr Kunibert, lekar Kneza Miloša.
Husejin-Kapetan, u to doba, 1831, jedva je mogao imati više od 30 godina; rasta je bio srednjeg, lica lepa, pogleda sumornoga; osmejak mu je bio blag i tužan, a krupne oči njegove pokrivali su kapci s gustim trepavicama; koža mu je bila veoma bela; u tom je lično više na majku, Đurđijanku rodom, nego na oca, opora Bošnjaka.
Gledajući na tako nežno telo, čovek nikad ne bi pomislio da ono nosi dušu s onoliko krepkom voljom, s onolikim vojničkim vrlinama, s onolikim vlastoljubljem i, osobito, s onolikim ličnim junaštvom!
Husejin je bio pravi musloman; u svemu je živeo po koranu: nije pio nikakva pića, molio se Bogu svaki dan pet puta, i često, razgovarajući se s kim, dizao je oči k nebu, i šaptao neke stihove iz korana. Sa svojim seljacima — čivčijama — postupao je čovečno.
Na polasku u Carigrad bio je ostao bez novaca. Knez Miloš, ne gledajući na onu uvredu u pismu, ponudio mu je veću sumu. I on je ponudu primio sa zahvalnošću.
U Carigradu mu ponude čin u redovnoj vojsci. on ga odbije. Onda ga prognaju u Trapezunt gde je na skoro umro kao kakav muslomanski svetac.
Husejin-Kapetan se smatra kao pravi muhamedovac, ali u isto doba on je Bosanski Vitez koji je junački branio pravice svojoj otadžbini, a braneći to zaklanjao je jednu srpsku zemlju od tuđinske najezde!
Bosanski Vitez nije odbranio Bosne, ali ju je junački branio; i braneći je — ostavio je svojim zemljacima divan primer slavnoga junaštva i čiste ljubavi prema svom zavičaju!
Slava mu!