Višnjić Filip rodio se, 1767, u selu Trnavi, u nahiji zvorničkoj, u Bosni, u kući zadružnoj i dosta imućnoj. Ocu njegovu bilo je kršteno ime Đorđe, a znali su ga Stojan Vilić; materi mu pak bilo je ime Marija, a prozvali su je Višnja, i samo su je pod tim imenom i znali. Po ovom drugom materinom imenu, Filip je i prozvan Višnjić.
Filipov je otac rano umro, a mati njegova, ostavši udovica, preuda se u selo Međaše, blizu Beljine. Tu je Filip proveo svoje detinjstvo i svoju prvu mladost. Osme svoje godine oslepio je od boginja.
Pesnički dar javio se je rano u Filipa. Kao slepac, brzo je naučio guditi, i uz gusle pevati. Pesme je, s početka, pevao razne, kakve je gde čuo, a pamtio je sve što bi jednom čuo.
Za rata nemačkoga 1787—1788, udari velika nesreća na kuću i na stričeve Filipove, u Trnavi. Turci, došavši njihovoj kući, darnu u obraz jednoj njegovoj strini. Stričevi mu to spaze, pa jednog Turčina ubiju, a drugog obese o šljivu ularom s njegovoga konja.
Za to Turci docnije, kad na novo obladaju, tri Filipova strica i jednog mu brata od strica, umore na mukama u Zvorniku.
Kako je Filip živeo veo za ovo vreme, ne zna se, ali se može pogoditi koliko je ova krvnička sila raspaljivala u njega mržnju sproću Turaka.
Kad mu je bila 31 godina, oženio se je devojkom Nastom, iz sela Mrtvice. I nju nisu zvali krštenim imenom, nego su je zvali Bela. S njom je imao šestoro dece, od kojih je, 1817, bilo živo samo dvoje: Ranko i Milica.
Do prvih godina ovoga 19. veka, Filip je istina putovao po svemu bosanskom pašaluku, pa je čak i u Skadar odlazio, ali je pevao samo stare pesme i stare junake: pevao je ono što je slušao od drugih pevača; sam se nije usuđivao ništa da sastavi i da speva.
Kada pak, godine 1804, u Šumadiji buknu srpski ustanak na Turke; i kada čak preko Drine dopreše glasi o novim bojevima, o novim junacima, o novim zahtevima a starim pravima srpske otadžbine: onda se u dušu Višnjićevu udahnu neki životvorni dah. Od onoga što je bilo davno, okrete on umne oči svoje na ono što biva tada, što se sprema da bude u zemljama srpskim, i — strune njegove stadoše pratiti pesme kakve nikad ničije gusle dotle nisu pratile!…
Višnjić je prešao u Srbiju 1809, kada se vojska srpska, posle nesreće na Kamenici, vratila amo ispreko Drine. Posle toga je putovao po Srbiji. Bivao je, na priliku, u Šapcu, Beogradu, Užicu, Loznici, Lešnici, Ubu, u Boleču, Grockoj, Hasan-Pašinoj Palanci, na Rudniku, Čačku, Karanovcu, i u Kragujevcu.
U Loznici se, godine 1810, bio zatekao, kad je bila opsađena, i kad su je onako junački branili: Anta Bogićević, Miloš Pocerac, i Bakal-Milosav.
Višnjić je gudio i pevao pred mnogim srpskim vojvodama, pa i pred samim Karađorđem, ali je s njim malo govorio. Jednom, u Badovincima, pred više starešina, rekao je Višnjić Luci Lazareviću:
— Gospodaru! Ne staraj se kako ćeš nadbiti bosanske Turke, nego daj meni da skupim stotinu slepaca, pa nam daj svakom po neuka ždrepca, a u ruke sablje, i naputite nas na tursku vojsku; vi pak okati, hajdete za nama, da vidite šta će od nas biti. Neka od nas bude što Bog da, samo da i mi neko junaštvo učinimo, pa makar propali svi do jednog. Dosta pevamo čudesa i viteštva, te dražimo braću na pogibiju; nego da dokažemo da je i nama slatko mreti tako slavnom smrću!
Luka se na ovo grohotom nasmeje, a vojska se oveseli i ohrabri: — Kad slep ovo želi i ovako govori, šta je ostalo za nas okate? pomisli svaki u sebi.
Godine 1813, Višnjić je, sa svojom porodicom, prešao u Srem, i nastanio se u selu Grku.
Godine 1815, u Manastiru Šitatovcu, pevao je Vuku neke pesme. Tada ga je Vuk nagovarao da se vrati u Srbiju, ne bi li još koju pesmu spevao; ali nije hteo, jer mu je, veli Vuk. bilo vrlo dobro u Sremu: gde bi god se javio, ljudi su ga, zbog njegovih pesama, lepo primali, častili i darivali.1
On je umro u selu Grku, 1834. Pokretana je odavna misao da se na grobu njegovu digne spomenik. I baš sada, 15 avgusta 1887, ta je misao svečano izvršena.
Spomenik je povisoka, tanka piramida od granita.
Na spomeniku je urezan ovaj zapis:
☦︎
GROB
GUSLARA-PESINKA SRPSKOG
FILIPA VIŠNJIĆA
KAMENOM GA OBELEŽIO
SRPSKI NAROD
1887Blago grobu, i u tami što sva sjaji,
Gde kandilo pripaljuju naraštaji!
Kandilo je žar, što srpske grudi krasi:
Višnjić ga je čuvao da se ne ugasi.
Mi ti grobu kamen dasmo. To možemo.
Venac pravi tvojoj slavi jošte dugujemo.2
Ali je dužnost svakom Srbinu sećati se onoga koji je za večno sećanje sačuvao ime Srpsko!