Cukić Petar (Lazarević), rodio se u selu Stopanji, u nahiji kruševačkoj.
Dok je Petar još bio malo dete, zamre mu sva kuća u Stopanji, te njega primi k sebi kruševački vojvoda Pavle Cukić, koji je toga vremena sedeo u Trsteniku.
Petru je prezime Lazarević, kako se je docnije uvek i potpisivao; ali ga je svet zvao „Cukićem“ po prezimenu vojvode Pavla, njegovoga prvoga dobrotvora.
Do godine 1815, Petar se nalazio uvek uza svoga dobrotvora vojvodu Pavla.
Jednoga dana, sedeo je Knez Miloš na divanani pred svojom kućom u Crnući, i razgovarao s pisarom svojim Dimitrijem, a putem uz potok zada se čovek na konju.
— Činiš ’voliko, reći će Knez Dimitriju: — poznajem Cukićeva konja, i vidim Cukićevu glavu, ali ne znam šta mu je ono za leđima?
A konju na sapima sedeo je dečko Petar Lazarević.
Sjahavši s konja, Petar uzme uzdu da konja vada, a Cukić ode Knezu na divananu.
— More Cukiđu, upita Knez Miloš: — kakav ti je ono šiparac?
— Dosad je, Gospodaru, bio moj a od sada, ako hoćeš, budi mu ti i otac i majka, jer svoga nema nikoga, odgovori Pavle.
Sad ispriča odakle je dete, i kakim je slučajem došlo u njegovu kuću.
— Dobro, more, ja ga primam! odgovori Knez.
I tako je Petar Lazarević, Cukićev pitomac, prešao u službu Knezu Milošu u selu Crnući.
Miloševa kuća, u ono doba, bila je veoma smerna. U njoj su živeli Knez Miloš i Kneginja Ljubica s decom; od dvorana i sluga bili su samo pisar Dimitrije Đorđević, imraor Nidža Lazar, kavedžija Vule Gligorijević, kuvar Arsa Andrejević, i nad svima njima „Gazda“ Vuk Perišić. Petar Lazarević dobije dužnost da raspaljuje čibuke i da služi kavu.
U jednoj sobi, na patosu, pričao je Petar: — prostirala se postelja gde su spavali Knez Miloš i Kneginja Ljubica.
Ispod njihovih nogu legali su Vule i Pera Cukić.
Kad izjutra treba ustati, Knez bi viknuo i gurnuo Vula da se probudi i da ustane. A Kneginja bi, na takav isti način, probudila Peru. Vule bi otišao da loži vatru, Pera bi doneo karlicu i vrg s vodom, te polio Gospodaru da se umije.
U toj službi Petar je ostao i pošto je Knez prešao u Kragujevac.
Docnije je dobio mesto nastojnika u kneževu dvoru u Beogradu, pa je iza toga postao upravitelj srpskoga dela varoši Beograda.
U ovoj službi Petar Cukić je, po zapovesti Kneza Miloša, u početku 1830, izvršio jedan posao koji mi danas ne cenimo mnogo, a beograđani onoga doba smatrali su ga kao da je njime već i Kosovo osvećeno.
Na mestu današnje velike beogradske crkve bila je stara, mala, niska, negledna bogomolja. Tu crkvu nije nikad, za vlade turske, oglasilo zvono.
Januara 10 godine 1830, Knez Miloš iz Kragujevca piše tutorima beogradske crkve da naruče jedno zvono od 2 cente, drugo od 4, a treće od 6 cenata „u Zemunu ili gde znaju“.
Kapetanima pak u nahiji beogradskoj zapovedio je da oseku dugačke bavane, i druge grede i direke, pa tu građu da privuku u Beograd k crkvi, da se načini zvonara za zvona koja će se dići da zvone kad se u crkvi služi bogomolja.
Videći te pripreme, i čujući da će skoro zvona zazvoniti u Beogradu, Turci se uznemire, počnu se oružati i pretiti, pa i naši u gradu izjavljivati da oni tu porugu islamu ne mogu dopustiti.
Paša jednoga dana zovne Cukića i upita je li istina da namerava dići zvona u Beogradu?
— Istina je, odgovori Cukić: — jer tako zapoveda Knez Miloš.
— A ako se Turci pobune, i vas iseku? upita paša.
— Meni je sve jedno: ako dignem zvona, vi velite da ću poginuti od Turaka; a ako ih ne dignem, znam da ću poginuti od Kneza Miloša. I ja volim da poginem od Turaka vršeći svoju dužnost, nego da me pogubi Knez Miloš, kao svoga nedostojna činovnika!…
Paša slegne ramenima.
Zvona su dignuta, i zazvonila su prvi put na bele poklade, 16 februara 18301. Mitropolit u Beogradu beše tada Antim rodom Grk. U crkvi je govorio besedu đak najstarije škole Dimitrije Živković.
Radost ondašnjih beograđana bila je neopisana. U porti je stajala postavljena trpeza, i čabrovi puni vina, gotovo celu nedelju dana: tu se jelo, pilo, pevalo i igralo: kolo se je vodilo na varošku kapiju pa na Savu, i ispod Kalemegdana opet pred crkvu. Starci, već iznemogli, bolesnici na umoru, donošeni su pod zvonaru, da rukom povuku za uže, da čuju glas zvona, pa, zadovoljno da umru! Roditelji su donosili u naručju malu decu svoju i davali im užeta od zvona, da se čas pre dotaknu te velike narodne dobiti i sreće: za nedelju dana zvona su gotovo bez prekida zvonila!…
Turski topovi s grada bili su napereni na crkvu, i tobdžije s paljačima u rukama stajale su pored punih topova, do mnoge su bule povezale svoje bošče i spremile se da beže u grad čim prva puška pukne; ali ni jedan tom s gradi nije pukao; Turci, oružani do zuba, vladali su se mirno kod svojih kuća i u dućanima. Samo jedan, divno odeven, na hatu zelenku, projahao je kroz ulice pune veseloga naroda ne govoreći nikom ništa.
I tako je taj radosni događaj prošao sa svim na miru.
Beograđani i danas hvale u tom slučaju energiju i smotrenost Petra Cukića.
Iz Beograda Cukić je otišao u Karanovac (današnje Kraljevo) za starešinu podibarskog.
Onamo je, pored ostaloga, premestio na sadašnje mesto Karanovac, i regulisao ga ovako kako ga danas gledamo.
Iz Karanovca je Cukić prešao za okružnog načelnika u Kruševac, gde je ostao do 1842.
Kao okružni načelnik u Kruševcu, on je premestio staru Osanicu u današnji Trstenik.
Godine 1842, kad je Vučićeva buna nadvladala, Petar Cukić je doveden u Beograd kao sužanj zajedno s bivšim svojim ministrom Cvetkom Rajovićem. Ali za to što mu je Vučić bio lični prijatelj, ne samo pa je odmah oslobođen, nego je ukazom od 26 oktobra 1842 postavljen za člana zemaljskom savetu, u kom je zvanju ostao do smrti, koja ga je snašla 8 marta 1849 Beogradu.
Cukić se je ženio dva puta. Njegova prva žena, Ana, bila je kći vojvode Petra Molera. S njom je rodio sina Kostu Cukića potonjega ministra, i poslanika srpskog u Beču.
Druga njegova žena, Marija, rođena je sestra ovome Stojanu Jovanoviću, koji je dizao katansku bunu 1844 u Šapcu. I ovaj Stojan Jovanović nekad se, po svom zetu Petru u koga je dugo živeo, naziva Cukić.
Petar Cukić je bio čovek nepismen, ali je svu svoju decu marljivo školovao: prvoga sina svoga Kostu poslao je još iz Kruševca u Beč, te je onamo svršio gimnaziju, i posle se dalje učio.
Njegovo je telo svečano opevano u velikoj beogradskoj crkvi. Opelo je svršio mitropolit Petar s mnogim sveštenicima. Ondašnji arhimandrit Gavrilo govorio mu je besedu.
Knez, Kneginja, i svi visoki činovnici, ispratili su ga.
Ispod varoš-kapije, na ulici, govorio mu je drugu besedu ondašnji đak licejski, Jovan Ristić, napomenuvši da zvona što potresaju vazduh nad Beogradom tim svojim glasima pričaju ko je bio Petar Lazarević-Cukić.
Dopuna
Cukić Petar, upravnik varoši Beograda, po zapovesti Kneza Miloša, digao je zvona na zvonaru pri beogradskoj crkvi, u subotu, u oči belih poklada, 15 februara 1830 godine.
Crkva je bila stara, pre ove sadašnje, a zvonara je bila od velikih rastovih greda.
Sve je to docnije srušeno kad je današnja velika crkva imala da se gradi…
- Priča se da bi se zvona i ranije digla, ali je 1829 još o Sv. Tomi pao sneg, i o Aranđelovu dne led stao na Savi, pa stajao ravno 100 dana, i bio je za ceo aršin debeo. ↩︎