Rajić Jovan, istorik, rodio se u Karlovcima, u Sremu, 11 novembra 1726, a otac njegov Raja Janković rođen je, 1699, u Vidinu, pa je odonuda pobegao, i u Karlovcima se nastanio.
Osnovnu školu Rajić je svršio u mestu svojega rođenja; gimnaziju u Komoranu, a filosofiju u Šopronu. Kao dete siromašnih roditelja, Rajić se je mnogo mučio dok se je školovao: uvek je sebe izdržavao poslužujući i tuđu decu učeći.
Želja ga je vukla da bude sveštenik, za to je trebalo učiti bogosloviju, ali pravoslavne bogoslovije nije bilo nigde bliže do Kijeva. Mladić, žudan nauke, niti se plaši putne daljine, niti svoje velike nemaštine, već samo misli o slasti naučne gozbe. Zapne, dakle, i pešice ode čak u Kijevo!
U Kijevu je proveo tri godine, učeći se kao najbolji đak. Četvrte godine pređe u Moskvu, gde je svoje bogoslovsko školovanje dovršio.
Svršivši škole, Rajić se vrati kući. Idući iz Moskve u Karlovce, Rajić se je nadao da će ga crkveni pastiri jedva dočekati, i njegovom znanju i vrednoći dati posla, kojega je bilo mnogo na sve strane; ali se je prevario; jer, u koliko je Rajić bio zauzet za nauku i voljan za svaki korisni rad, u toliko su drugi bili dokoni zaludničiti i podsmevati mu se, pa čak i pakosti tvoriti.
S toga Rajić ostavi Karlovce, i vrati se u Kijevo.
Udaljivši se ovako od svojega zavičaja i od svojega naroda, mladić počne razmišljati sam u sebi:
— Za što, zbog jedne mestimične neprijatnosti, da ostavljam sav svoj narod? Zašto svoje znanje i svoju vrednoću da dajem u službu drugomu, kome toliko i ne treba, a da rodu svojemu ukidam jednoga poslenika koji je tako preko potreban?
Tada se u Rajića začne želja da se oda na izučavanje istorije, osobito istorije srpske, ne bi li nju, kao vodilju potonjim pojasima, izvadio iz tame zaborava, i izneo na videlo svetu.
Vođen tom željom. Rajić ostavi Kijevo, i ode u Svetu Goru da onamo pregleda zbirke starih rukopisa i druge spomenike koji imaju važnosti za istoriju srpskoga naroda.
U Svetoj Gori udari na novu nepriliku: hilendarski kaluđeri, ne gledeći ni na njegovu pohvalnu želju, ni na toliki put i trud, ne dadnu mu razgledati stare rukopise i druge starine. Pri svemu tome Rajiću nekako posluži sreća te iz Danilova rukopisa, i iz drugih, ispiše što mu je trebalo za istoriju.
Iz Svete Gore, vrati se u svoju postojbinu. Uz put svrati u Visoke Dečane, pa, preko Beograda, dođe u Karlovce.
Ovako dug i težak, i ovako strašan put Rajić je prošao većinom pešice, boreći se sa svakojakim nevoljama i tegobama.
U Karlovcima, sada postane učitelj u onoj školi, u kojoj je sam, kao dete, naučio čitati i pisati.
Odmah je popravio način predavanja, i ka časlovcu dodao nekolike druge udesne knjižice.
U toj školi nije dugo ostao: počeli su nasrtati na njega oci kojima nije mogao ništa. Za to opet ostavi Karlovce, i ode u Temišvar vladici Vićentiju Vidaku, koji ga jedva dočeka, i preda mu na nauku mladiće koji su se spremali za sveštenike.
Iz Temišvara, na poziv bačkoga vladike, Mojsija Putnika, Rajić pređe u Novi Sad, te je i onde učio mladiće koji su se spremali za sveštenički čin. Vladika Putnik pazio ga je kao otac sina, a Rajić opet, sa svoje strane, prianjao je što je više mogao da mladić, što bolje nauči. Zahvaljujući Rajićevu znanju, trudu i primeru, sveštenstvo bačke jeparhije, za kratko vreme, postalo je prvo i po bogoslovskom znanju i po smernom vladanju.
Ta bačka bogoslovija održala se je na tako dobrom glasu, dokle god se nije podigla nova bogoslovska škola u Karlovcima za sremsku i za bačku jeparhiju.
Godine 1772, Rajić zaželi pokaluđeriti se, i ne sluteći da će ga tek pod kamilavkom goniti zla ćud mitropolita Jovana Đorđevića (1749—1773).
Vladika Putnik, uvaživši želju Rajiću, uzme ga u svoja kola, i odveze u manastir Kovilj, koji je Rajić sam izabrao, te ga, 12 maja 1772, svojom rukom postriže za monaha pa ga, toga istoga dana, na službi, i zađakoni. Posle ručka, opet ga uzme u svoja kola i vrati u Novi Sad.
Sutra dan bila je nedelja. Vladika služi u crkvi, i Rajića proizvede za sveštenika. Malo docnije, koviljski kaluđera, molbenicom svojom, zaištu Rajića za nastojatelja manastiru Kovilju. Vladika ga, 26 maja postavi za igumana, a 3 juna, na Svete Trojice, proizvede ga za arhimandrita.
Mitropolit karlovački, Jovan Đorđević, kad za to dozna, odmah digne protest, tražeći da Putnik od Rajića oduzme arhimandritski krst!
Oko toga se je, između mitropolita Đorđevića i vladike Putnika, izmetnula svađa koja je išla do samoga cara. A Koviljski kaluđeri, za to vreme, podbadani ozgo, ustavu na Rajića odrekavši čak i da su ga sami za nastojatelja tražili! Oni su ga kinjili i jedili na načine koje je i pričati gnusno.
Srećom, mitropolit Đorđević godine 1773 poludi i za tim umre; mrtva su ga ispratila dva arhimandrita, baš ona dvojica koju je on, za života svoga, ljuto gonio i kinjio. Ti arhimandriti bili su: Jovan Rajić, i šišatovački arhimandrit.
Malo ne punih trideset godina proveo je Rajić, posle toga, u tišini manastirskoj, moleći se Bogu, čitajući i pišući. Za to vreme, podnosio je od svoje „po Hristu braće“ take muke, i take pakosti kakve je teško opisati. I on se nikad nikom nije hteo svetiti. Petnaest puta nuđena mu je vladičanska mitra, i petnaest puta je on njojzi pretpostavio manastirsku ćeliju, i rad na knjizi i nauci.
Jednom, kad mu je već dotužalo kinjenje od „braće kaluđera“, Rajić ode mitropolitu Stratimiroviću, nekadašnjem svom učeniku, vrati mu arhimandritski krst i protuži — da će pobeći nekud u pustinju!
To je bilo baš one jeseni kada će i umreti. Možda mu je to i prekratilo onaj čemerni život!
Rajić je bio čovek neobične vrednoće na poslu: redovno je, iz dana u dan, po 16—17 časova provodio na poslu; po 2—3 časa bavio se na molitvi, a samo 4—5 časova ostajalo mu je na odmor i na spavanje.
U patrijarškoj biblioteci u Karlovcima i danas stoje čitavi redovi debelih knjižurina koje sadrže Rajićeve spise. Sve je to Rajić svojom rukom čisto i čitko prepisao i, na zahtevanje mitropolita Stratimirovića, ustupio biblioteci za neku malu novčanu nagradu.
Velika je šteta što se ti spomenici tako vanredne vrednoće i urednosti ne drže na kakom vidnijem mestu, gde bi se gomile srpske omladine mogle zadahnjivati divljenjem i željom za ugledanje, nego ovako tiho čame u prašini i vlazi malo kom dostupne knjižnice.
Evo Rajićevih spisa po popisu mitropolita Stratimirovića:
- Telo teologičeskoje, u 7 ogromnih knjiga na veliko kolo (folio) osobito čisto prepisanih rukom samoga Rajića; i sa svim gotovih za štampanje;
- Opisanije soborov ot vostočnija cerkve prijemlenih (djelo neocenenoje, veli Stratimirović), 1. knjiga, istoga formata, i onako isto gotova za štampu;
- Istorija o razdjeleniji cerkvej vostočnija i zapadnija, naipače o neistinoj uniji florentiskoj; prva knjiga, srednjega kola;
- Istorija Katihizma. — Ovo su izdala Braća Jovanovići, u Pančevu;
- Istorija svojega putešestvija;
- Sobranije iz istoriji serbskija;
- Veja djela Teofana Prokopoviča, arhijepiskopa Novgorodskog;
- Slova (pridike Jovana Rajića) množestvo različnih različnimi vremeni sočinjenih;
- Apologija pjesmej duhovnih;
- Knjige molitvene za sopstvenoje blagogovjenije;
- Knjige različne za školskoje upotreblenije: katihzisi, itd
- Kalendari;
- Mali prevodi, beleške, itd. mnoge, mnoge druge, koje posebice opisivati, veli Stratimirović, ne da se u pismu jednom.
Svi ovi rukopisi čuvaju se, nastavlja isti mitropolit, u mitropolitskoj biblioteci karlovačkoj, po ugovoru s Rajićem, po kojem je Rajić za to što ih je dao u tu biblioteku, dobijao na godinu od Stratimirovića 150 forinata, a iz narodnog fonda 250 forinata (oko 320 dinara).
Živeći o toj svojoj zasluzi, Rajić nije nikom padao pa teret, pa čak ni svome manastiru.
To je sve za njega zabeležio sam Stratimirović.
A za života Rajićeva naštampani su ovi spisi:
- Katihizis mali, sinodski, 1774;
- Boj Zmaja sa orlovi, 1791;
- Istorija sveštena, 1792;
- Sobranije raznih nedeljnih poučenij, v treh časteh. 1793; Za ovaj rad Rajić je dobio od Cara Leopolda Drugog zlatan krst o dvostruku zlatnu lancu;
- Istorija slavjanskih narodov, itd. 1794; Za ovaj rad dobio je od ruske carice Katarine Druge zlatnu medalju i 100 dukata;
- Tragedija o Caru Urošu Petom i o padeniji serbskago carstvija, 1798;
- Mala serbska istorija i
- Cvetnik, 1802.
One godine kada će umreti, Rajić je počeo kunjati još s jeseni; već je padalo u oči kako ga savlađuju starost i slabost.
Na dan u oči smrti, bejaše prilegao u postelju, i kad dođe večernja, diže se, umi se, i obuče na se sve čisto, kao da hoće nekud u pohode. Zaiska te mu doneše svetnjake i voštanice sveće, a u ćeliji je već imao nalonju pored koje se je obično žalio Bogu u samoći. Uze svoj trebnik, i, tiho, starački, otpeva sve one divne pogrebne pesme, i očita jevanđelja pogrebu svešteničkom. Kaluđerima, braći manastirskoj, naredi, posle toga, šta s čim da bude kad on premine, i svima oprosti sve.
Savlada ga nemoć i on, onako obučen, leže u postelju. Najpre zaspa lakim snom do pola noći, a od pola noći poče ga hvatati san samrtni, i u 5 časova jutra, 11 dekembra 1801, izdahnu, u manastiru Kovilju.
Rajić je, dakle, živeo trudno, uredno, i rodno 75 godina, i 1 mesec dana!
13 dekembra opevali su ga: mitropolit Stratimirović, bački vladika Jovan Jovanović, arhimandrit krušedolski Gedeon Petrović, i mnogi sveštenici i đakoni, a sahranili su ga u velikoj crkvi, blizu trona S. Bogorodice, u novoj grobnici baš uza zid.
Smrt Rajićevu, kao veliki gubitak za crkvu i narod, oglasio je mitropolit Stratimirović svojim raspisom, 18 dekembra 1801, svima vladikama, kazavši u kratko život, dela, i zasluge pokojnikove.
Neka je večita, slava Rajićevoj učenosti, vrednoći, urednosti, i smernosti!