Čarapić Tanasije, sin Ivana Čarapića, a mlađi bat Vasin, rodio se u Belom Potoku, pa se je, posle godine 1804, s bratom Vasom preselio u Ripanj, gde su izgradili kuće i posadili votnjake od kojih se je za moga detinjstva još mogla videti po koja trešnja, koji orah, ili koja suvovrha mahovinom obrasla šljiva.
Ratnoj veštini Tanasije se je učio uz brata svoga Vasu, jer je uvek išao uz njega.
Kad je Vasa u oči Sv. Andreje 1806 napadajući na Beograd samrtno ranjen, dozvao je on k sebi brata Tanasija i rekao mu:
— Tanasije, brate! Ja umirem, amanet ti Božji moja Nasta (žena mu) i moja deca Ilija i Pantelija, i Joka i Jela; i, brate, sarani me kod crkve Rakovice!
Odmah posle Vasine smrti, Tanasije je postao vojvoda gročanskoj vojsci, i četiri godine sedeo je kućom u Beogradu, a žena mu je bila u Ripnju.
Kuća Tanasijeva u Beogradu bila je na Dorćolu ispod Pirinčane.
Pri osvajanju Beograda, Čarapić je uzeo u zaštitu dve bule koje su se, posle, pokrstile i jedna se nazvala Marta a druga Stana. Martu je Tanasije docnije udao za Jovču Kondu koji je u njega bio buljubaša.
Čarapić Tanasije odlikovao se je u bojevima na Deligradu, na Malajnici, i na Banji, kad su Veljka oslobodili. Ovde je, po nerazumnoj naredbi Mladenovoj, Čarapić izgubio mnogo ljudi bez ikakve potrebe. Anta Protić, hvaleći Čarapićevu hrabrost, jako kudi Mladenovu radnju u ovom slučaju.
Godine 1810 juna 6, Rusi, kao srpski saveznici, pređu Dunav na Velikom Ostrvu, i sastave se sa srpskom vojskom, u kojoj su bile vojvode: Milenko Stojković, Hajduk-Veljko, Vujica Vulićević, i Tanasije Čarapić.
Odkako su Rusi prešli u Krajini su učestali bojevi između Srba i Rusa s jedne, i Turaka s druge strane.
Tanasije Čarapić i Hajduk-Veljko bili su pobratimi, i pazili su se veoma.
Gledajući kako Veljko često uleće među Turke pa, vrativši se, istresa kuršume iz svojih haljina, Čarapić jednom rekne de i on tako uleteti u Turke.
— Ne mo’š ti, pobratime, kao ja! rekne Veljko u šali.
— Ako ne mogu izleteti i tako kuršume istresati, mog uleteti i — pošteno poginuti, odgovori Čarapić, malko srdit.
— Pobratime! rekne brže bolje Veljko: — toliko je dosta za svakog junaka!
Tanasijeva žena ostala je u Ripnju trudna, i on se svaki čas nadao glasu od kuće o prinovi.
U kesi je nosio zlatan novac i, pokazujući ga prijateljima, govorio:
— Nadam se gostu kod kuće. Ako da Bog da zdravo na svet dođe, ovim ću ga darom darivati!
Ali se među tim otvori prilika da Čarapić ogleda ono što je češće činio Veljko.
Turci su na Prahovu imali veliku silu u jakim tvrđenjima. Zapovednik ruske vojske, Grof Cukato, želeći izmamiti Turke iz tih utvrđenja, pa se onda pobiti s njima u otvorenu polju, naredi da se noću, između 10 i 11 avgusta 1810, počne prevarno napadanje na ta turska utvrđenja u Prahovu. Tanasije Čarapić, sa 300 konjanika, još u 3 časa jutra, krenuo se je protiv Turaka. Manevrovanje je išlo vešto i, kad je oslavio dan 11 avgusta, bitka se već krvava bili između Rusa i Srba s jedne, i Turaka s druge strane.
Turci su toga dana ostavili na bojnom polju 500 mrtvih i 600 ranjenih, a 50 živih palo je saveznicima u ruke.
U tom boju Čarapić je uletao duboko u Turke; ali iz jedne međe, u koju se bilo prikrilo nekoliko Turaka, baš kad on tuda proleti na konju, grune prasak pušaka, te Čarapić, pogođen od nekoliko kuršuma, padne. Konj mu se vrati k Srbima, a Turci pritrče k mrtvu Čarapiću i jedni mu odseku glavu i odnesu, a drugi se zabave da mu skinu vojvodsko odelo. U tom stignu Srbi te Turke rasteraju, i telo vojvodino uzmu.
Telo Tanasijevo Srbi su odneli u Poreč, i sahranili ga dvadeset do trideset koraka na severo-zapad od crkve porečke. Žena Jove Stevanovića, bimbaše iz Poreča, pokrila ga je mrtvačkim pokrovom, i ožalila ga mesto rođenih njegovih.
Momak vojvode Čarapića uzme njegovo vojvodsko odelo i povede njegovoga konja, pa to sve preda u Ripnju ženi njegovoj Ivani. Tom prilikom preda joj i onaj zlatni novac kojim je Čarapić nameravao darovati svoje dete.
Tanasije Čarapić ostavio je posle sebe dva sina: Đorđa i Marka, i četiri kćeri: Jeku, Martu, Đurđiju, i Petriju (posmrče).
Srpska je vojska veoma žalila svoga vojvodu Čarapića. Ruski izveštaji tvrde da Srbi u malo nisu isekli sve zarobljenike, kad su videli da im je taj vojvoda poginuo!
Ako i nije uradio koliko Veljko, uradio je dosta! A ko glavu svoju ovako junački da za svoju otadžbinu, stekao je pravo na večitu zahvalnost potomaka!
Slava mu do veka!