Čolak-Anta Simeonović, rodio se je u Prizrenu, a u Srbiju je došao pre srpskoga ustanka od 1804 godine, i u Beogradu je radio ćurčiski zanat.
Pre nego što će se Srbi dići na dahije, Čolak-Anta je bio otišao iz Beograda u Prizren da se vidi sa svojim rodom, i da kupi nešto robe za svoj ćurčiski zanat. Vraćajući se odonuda, Anta kupi i ponese nekoliko tovara pušaka nadajući se u Beogradu prodati ih Turcima za lepe pare. Ali kad nastupi na Srbiju, čuje da su se Srbi digli, te ono oružje odnese u Topolu Karađorđu, a ne u Beograd Turcima.
Od toga doba, nahodio se uz Karađorđa kao momak.
Godine 1806 sudario se je s nekim Turcima ispod Ostružnice, i tu je ranjen u ruku, od čega je ostao čolakast, pa mu se od toga načinilo drugo prezime Čolak-Anta.
Godine 1809, po osvojenju Senice, Karađorđe je poslao Čolak-Antu i Raku Ljevajca da u ime njegovo prime pokornost od Vasojevića, i da utvrde vezu između Srbije i Crne Gore, ali ga namera, pogreškom Hadžiprodanovom, osta bez ikakva dobra posletka. I tako se Čolak-Anta, kroz tursku zemlju, vratio iz Crne Gore jedva s glavom na ramenima.
Godine 1811, kad se je ono u Srbiji broj vojvoda jako uvećao, dobio je i Čolak-Anta diplomu da je vojvoda kruševački nad 31 selom.
Godine 1813 Čolak-Anta je prebegao u Austriju, odande otišao u Rusiju 1814.
Vrativši se iz Rusije godine 1830, postao je član u sudu okružnom, a docnije (28 februara 1835 br. 532) dobio je 140 talira pensije, i živeo je nešto u Kruševcu, a nešto u Kragujevcu gde je i umro godine 1853.
Kad je umro moglo mu je biti oko 76 godina.
Njegova dobro pogođena slika nahodi se u narodnom muzeju u Beogradu.