Čupić Nikola, rodio se je u Šapcu 1836. Ocu njegovom bilo je prezime Kurtović, a mati mu, Vasilija, rođena je kći pokojnoga vojvode Stojana Čupića.
Nikola je pošao u školu u mestu svojega rođenja 1844. i zvao se u prvo vreme po prezimenu svoga oca, Nikola Kurtović. Docnije je ostavio to prezime, i počeo se zvati prezimenom svoga dede, materina oca — Nikola Čupić.
Godine 1851 oktobra 8, stupio je u artilerisku školu u Beogradu. Tu školu svršio je s dobrim ocenama i, 6 novembra 1856 postao je potporučnik u vojsci. Godine 1859 novembra 7 postao je poručnik; godine 1861 januara 27 — kapetan druge klase, a septembra 4 godine 1863 — kapetan prve klase.
Nikola Čupić bio je čovek kome nije bilo lasno naći drugara u svežu jednaka. Mladić crne masti — gotovo garav — svetlih crnih očiju koje svedoče bogat um što prodire skroz onaj predmet koji razmatra; porastom visok, vitak, i vrlo stasit; za dobra zdravlja svoga odveć dičan, ponosit, živ, i okretan, a i kad ga je bolest bila osvojila, opet je ostao tih, miran, ne izgubivši mnogo od svoje ponositosti. Učeći — odlikovao se je retkim darom i pamćenjem, osobito u matematici i u nacrtnoj đeometriji. Svakom teškom zadatku iz tih nauka radovao se je kao kakvoj najvećoj slasti.
Zabave lake i besplodne nisu mu bile nikakva draž. Najvoleo je igru šaha, koju je igrao s osobitom voljom, s nekom milinom, i većinom s dobrim svršetkom. Pri ovoj zabavi često je govorio:
— Ne pomaže ovde samo micati figure; tu treba najpre pamet zrelo da razmisli, da predvidi posledice, pa tek onda nešto da učini; u svakoj svojoj figuri valja smatrati po jedan deo svoje vojske, ili bar po jednog svog vojnika, koga ne treba nerazmišljeno gurati napred da gine uzalud.
Vrlo je voleo jahati, i svakad je držao dobre konje koje je gajio, gledao, i čuvao do najveće nežnosti.
Dok je bio zdrav, bio je izdašne ruke, osobito prema siromasima; a pošto se obolestio, postao je štedljiviji, i o tom je sam govorio:
— Bolje je i prištediti za korist svoje otadžbine, ma da se to često i ogovara.
Vrlo je rado čitao, i u tom je mogao duge časove provoditi. Najvoleo je čitati dela posle kojih ostaje njemu samom mnogo da razmišljava, da pronalazi, i da presuđuje. Čak spiritualizam i materijalizam zanimali su njegovu pamet, i njih je on često upoređivao, i o njima vodio razgovore.
Bio je častoljubiv preko mere; gotov je bio na sve samo čast da očuva.
Politiku je smatrao kao nešto što se ne zna u čem je; za to je svakad voleo ma koji rodni rad od zaludničkoga bavljenja politikom.
Kao Srbin, mrzio je na Turke svom mržnjom svoje bujne duše; čak bi se moglo pomisliti da je nešto od te mržnje nasledio a od svoga dede, jer je odista u to osećanju preticao mnoge i mnoge. Kad god bi što novo i lepo od vojničke spreme nabavio, svakad bi rekao:
— Ovo će valjati kad se pređe u Bosnu!
On je konstruisao za pešake top koji je još u projektu; a sklopio je bio i neka kola s malim uglom okretanja, gde je rešio pitanje koje je mnoge vojničke glave toliko morilo.
Čupić je bolovao od suve bolesti. Tražeći leka, putovao je u razna mesta na jevropskom jugu, pa najposle pređe u Afriku, i stani se u mestu Oranu.
Pred polazak u Afriku, pisao je u Beograd svom prijatelju današnjemu đeneralu Kosti S. Protiću i, kroz neku sumornu šalu, govorio ovako:
— Meni ni cela Jevropa ne može da pomogne; za to idem u Afriku; da’ko mi ona što pomogne! Ako i onamo leka ne nađem, i ako vidim da se mreti mora, pohitaću da sa u otadžbinu vratim, da tamo kosti ostavim, i da tuđu zemlju ne gnojim“.
U poslednjem pismu iz Afrike, na nekoliko dana pre nego što će umreti, piše ovo:
— Čas je tu; mreti se mora, leka mi nema; moći nemam da se kući vratim, — ah, srpsko sunce, srpska zemljo!… Hitam da učinim raspoloženje s mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje; kad ne bejah srećan da, kao što su moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju sa sabljom u ruci, za što se vazda spremah, ostaviću sve svoje imanje na prosveti celji, te da bar na ovom polju svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač; i ona može da pognjavi Turke, i da osveti naše Kosovo. Vama amanet da se ovo izvrši. Ah! slatka i draga Srbijo.
8 januara 1870 u Oranu učinio je pokojni Čupić ovako zaveštanje:
Pri čistoj svesti i zdravu razumu naređujem: da se s mojim imanjem ovaj raspored i upotrebljenje učini:
- Od moga pokretnog imanja izdaće se sestrama moje pokojne tetke, i to: Milki i Ruži po 100 dukata;
- Mome stricu da se dade 100 dukata;
- Ćeri majora Protića, Zorki, 100 dukata da se izda.
Sve ostalo pokretno i nepokretno moje imanje da se upotrebi na izdavanje naučnih i moralnih dela.
Moje nepokretno imanje sastoji se iz jedne novosazidane mehane u Šapcu.
Pokretno imanje uloženo je kod bečkog društva Pfandliche Gesellschaft, u 8000 forinata, od 1866. Priznanica (knjižica) u mom sanduku.
G. ministar prosvete odrediće komisiju iz 12 članova koja će rešiti: da li da se kapital odmah upotrebi na navedenu celj, ili da se prihod upotrebljava, a od kapitala da se Fond obrazuje; u kom slučaju i štatute da izradi komisija.
Zaključenja komisije biće nepromenljiva.
— Oran, 8 januara 1870, u Africi. N. Čupić, art. kapetan.
To je sve uradio 8 januara, a 31 toga meseca, po starom kalendaru, izdahnuo je Nikola Čupić i sahranjen je u Oranu.
Njegovo je zaveštanje već izvršeno. Komisija je određena koja je prečistila stanje fonda, i sastavila Uredbu po kojoj sada Čupićevom zadužbinom upravlja Odbor od 12 članova.
Glavnica Čupićeva fonda iznosi 72.000 dinara. I u tu se sumu ne sme dirati: ona se ne sme krnjiti. Od interesa pak štampano je dosad 28 knjiga u 28.000 primeraka.
Ni ovaj Pomenik ne bi možda ugledao sveta bez pomoći Čupićeva fonda.
Od same Godišnjice Čupićeve dosad je izišlo deset svezaka.
I tako dva slavna Čupića, ded ni unuk, ostaviše kosti van Srbije koju su toliko ljubili: prvi pade u ruke Turcima, svojim najvećim neprijateljima, i bi umoren smrću nejunačkom; a drugoga otera bolest preko bela sveta te u tuđini ostavi svoje srpske kosti uzdišući za srpskom zemljom, za srpskim suncem!…
Ali on preko tolikih gora i dolina, preko tolikih zemalja i debelih mora, izdišući pominje „slatku i dragu Srbiju“, i njoj na službu dajs sve što po sebi ostavlja na zemlji!
Hiljadila se srpska srca s ovakim osećanjima! S ovakvima čas našega oslobođenja i ujedinjenja ne bi bio tako daleko!