Čupić Stojan, rodio se u Pivi, u Hercegovini. Njegovo je pravo prezime Dobrilović, a kako se je prozvao Čupić kazaće se malo niže.
Stojanov deda, očin otac, po imenu Toda, bio je neki starešina u mestu svojega rođenja u Hercegovini. Ne zna se zašto, ali ovaj Toda u jedan put ostavi onamo svoje sinove i svu kuću, pa dođe ovamo u Srbiju, i stani se u Crnobarskom Salašu, koji se onda zvao Ali-Agin Salaš.
Posle nekoliko godina pomru u Pivi Todini sinovi, a ostanu samo deca njihova. Od nevolje krenu se tada tri Stojanove sestre, Đurđija, Kata, i Stana, povedu Stojana, i dođu u Mačvu u selo Crnobarski Salaš, k dedi svome Todi, koji se tu već bio nastavio. Jedna Stojanova sestra, na ime Stana, uda se onamo preko Drine, u Balatun, u Bosni. Za to su neki mislili da je Stojan rodom odonuda.
U Salašu se, u ono vreme, desio nekakav učitelj, i sestre dadu Stojana tome učitelju, te tako nauči čitati i pisati.
Kad je Stojan već bio izišao iz škole, dođe jednom u selo njihovo u goste neki Strahinja Čupić iz sela Salaša Noćajskog. To je bio čovek bogat a bez poroda. Ugledavši Stojana, mladića zdrava, naočita, vredna, okretna a bez baštine, zaište ga od dede mu Tode da ga uzme mešte sina. Toda, razgovorivši se sa svojim unukama, pusti Stojana. Strahinja odvede Stojana kući, provuče ga kroza svoju nogavicu (kao da bi ga bio i rodio), usini ga, i držao ga je posle kao da mu je pao od samoga srca.
Tako Stojanu Dobriloviću dođe novo prezime Čupić od poočima Strahinje.
Posle nekolike godine, Strahinja oženi Stojana, da mu baštine da može raditi, a i novaca da može po malo trgovati. Priča se da je Stojan, osem ove pomoći od poočima, i svoje zasluge, troje novce iskopao iz zemlje: jedne je, kažu, našao još dok je bio u dede Tode; druge — ne zna se gde; a treće je izorao orući njivu s nekim Strahinjinim sinovcem Perom.
Za ovaj poslednji slučaj priča se ovo:
Jednoga dana Stojan i Pera orali su zajedno. Peri se pridrema, pa ode u hlad i zaspi. Stojan za to vreme izore ćup pun dukata. Da bi iskušao Peru koliko mu je pravi prijatelj, Stojan prospe nekoliko dukata po brazdi pa kad Pera ustane rekne mu da sad opet on sam malo poore, dotle se Stojan odmori i pospava. Pera naiđe u brazdi na dukate, pokupi ih, i sakrije, a Stojanu ne kaže ništa.
U veče, o večeri, upitaće Stojan:
— Bogati, Pero, da li li nisi danas u oranju našao štogod?
— Nisam, Stojane, odgovori Pera.
— Baš ništa?
— Ništa za celo!
— E, moj brate, reče Stojan: — vi’š kako si lukav! Ali neka te! Kakav si ti prema meni, onakav ću biti i ja prema tebi! Ja sam našao ćup dukata, i da si kazao pravo, delio bih ga s tobom, a ovako ne ću.
Godina 1804 zatekla je Čupića kao marvenoga trgovca već na lepu glasu.
Prvi put se našao i video s Karađorđem negde u valjevskoj nahiji, kuda je bio otišao da luči svinje. Posle toga sastanka i razgovora, Čupić je odmah počeo skupljati brčnije ljude i s njima zatvarati putove između Bosne i Šapca, a naročito onaj koji je išao pored Save. Malo je vremena prošlo, a on je Turcima zadao takav strah duž Save i Drine, da su ga se bojali kao kakve hale.
U slavnoj bitci na Mišaru, Čupić se je junački borio protiv turske sile. Po razboju goneći Turke sustigao je kod sela Drenovca, više Šapca, i pogubio čuvenoga Mulu Sarajliju za koga se držalo da „i caru ume suditi“.
Čupić se je odlikovao i ličnom hrabrošću kao junak, i vojvodskim vrlinama kao upravnik vojske. Osobito se je proslavio u bojevima: na Glavici onamo preko Drine gde je spasao Cancar-Janka; na Klenju; na Bajinoj Bašti, gde je prešao preko Drine na megdan silnome Begu Zumbuliću, i na Crnobarskom Salamu. Ovaj poslednji boj opevao je i slavni Višnjić. Kraj krasne Višnjićeve pesme glasi ovako:
Otkako je gavran pocrneo Nije guja zmiju dočekala, Kao Čupić Mehmed-Kapetana, U široku polju salaškomu; Ako li tko verovati ne će, Neka ide te očima vidi: Znati će se turska košturnica Dokle teče sunca i Salaša“.
S neobične brzine u smišljanju i u izvršivanju svojih misli i s neospornoga junaštva, Čupića je pesma prozvala „Zmaj od Noćaja“. I to ime on je potpunce zasluživao.
Posle nesrećne bitke na Ravnju, 1813, Čupić je kao i druge vojvode bio prešao u Srem, ali se odonuda posle kratkoga vremena vratio, pa se krio po mačvanskim lugovima dok nije buknuo novi ustanak pod Knezom Milošem 1815. Kako je pak čuo za taj ustanak, Čupić se uputi Knezu Milošu, i nađe se s njim na Valjevu. Pošto Turci iz Valjeva pobegnu, Knez Miloš rekne Čupiću da ide u Mačvu da i nju diže, a on će mu poslati i svojih ljudi u pomoć.
Među tim je žena Čupićeva živela u selu Divošu u Sremu. Ona je bila u takoj siromaštini da je, tako reći, umirala od gladi a stidila se je prositi. U to vreme nalazio joj se je i pomagao joj koliko je mogao arhimandrit šišatovački znameniti Lukijan Mušicki.
Stojan dođe u Mačvu, i stane nabavljati barut i sklanjati ljude na ustanak. Ali nekim mačvanskim kmetovima a na ime: Jovanu Laziću i nekom Jeliću iz Petlovače, Jakovu Rosiću i Živi Vračariću iz Badovinaca, Janku Šumanskom iz Crne Bare, i još nekima, nije nikako bilo milo da se opet dižu na Turke, jer su voleli biti na miru, pa makar Turci još sudili. Za to naume da Čupiću dođu glave, pošto su držali da to jedini on buni narod. Poruče tajno u Bosnu Turcima da pređu ovamo kod Badovinaca, a oni će dovesti Stojana te im ga prodati živa. Pošto su to udesili, kažu Čupiću da pristaju na ustanak, ali je, reknu mu, njemu poručio neki Turčin iz Bosne koji mu je i pre uvek nabavljao i dobavljao džebane, da dođe na Prudove da mu nešto kaže.
Ali-Paša-Maraš s četom Turaka pređe na Prudove, pa se svi posakrivaju u lug. Urečenog dana dođu i kmetovi s Čupićem. Turci, u trenut oka, poiskaču iz zaseda, obezoružaju sve Srbe, a Čupića još i vežu. Kmetovi kad predadu Čupića paši reku ovako:
— Evo hajduka koji zameće krajinu; više krajine ne će biti!
Pa su se, posle toga, uhvatili kolo i igrali. Lazić je uz igru brojio ovu poskočicu:
„Hopa, cupa, Marta! Suknja ti je kratka! Udri nogu o nogu! Neka dođe pod nogu“!
Čupića su odveli najpre veziru Rušid-Paši koji ga je lepo primio, pa poslao u Zvornik. S početka su ga vodili slobodna na konju, a posle ga okuju i na kolima oteraju te bace u zvorničke kazamate okovana unakrsnim gvožđem.
Tu je ležao čitav mesec dana, pa ga onda umore i izbace na đubre, a raspuste glas da je umro od kuge.
Od onih kmetova koji su Čupića predali, Jovan Lazić je ostao među Turcima kao talac za mir, a drugi su se vratila kućama.
Kad su Srbi osvojili turski šanac na Dublju, 14 jula 1815, onda neki Dimitrije Nogić iz Sovljaka juriši na Lazića i stane ga nožem seći, podvikujući:
— Hopa, cupa, Marta! itd.
— Za Boga, Srbi smo, rekne Lazić.
– Nisi ti Srbin, nego si od Turčina gori, odgovori Nogić: — kad Čupića izdade Turcima!
Ovaj je Nogić još dvojicu od ovih kmetova pre toga bio posekao u Prnjavoru.
Čupić je bio rastom visok, u pojasu tanak a plećat, osrednje koštunjav, dugih nasmejanih obraza, velikih smeđih brkova, i primetno dugih prsta na rukama. Bilo mu je oko 50 godina a još nije bio prosedeo. Bio je čovek veoma rečit: govorio je i mnogo i lepo u Beogradu na skupštinama, s toga je jamačno Karađorđe, koji je bio čovek ćutljiv, rekao za Molera i Čupića:
— Koekude, ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera daću što zatraži!
Čupić je bio u suđenju pravedan, a sirotinji veliki prijatelj. Nosio je pancir i čeličnu kapu. To je ostalo u kćeri njegove, i sad vele da je u zbirci naše vojne akademije. Jahao je uvek dobre konje, a najvoleo je nekoga izmrka doratasta, koga je zvao „Pejzom“. Za ovoga konja pesma veli:
„Koji valja kutije dukata. A Čupića stoji bez dinara, Jera ga je Čupić zadobio Od Turčina Pejza Mehmed-Age: I jaše ga Turkom na sramotu"!
Neka je Čupiću svetao spomen među potomcima koji će se svakad dičiti „Zmajem od Noćaja“, a bezdušnicima neka plati Bog i istorija!1
- O Stojanu Čupiću može se pročitati u Kneževini Srbiji strana 449—456. ↩︎