Čučuk-Stana, druga žena Hajduk-Veljkova, rodila se oko 1795, u selu Sikolu, u Krajini, tri časa od Negotina u kući Plještića.
U oca su bile njih tri kćeri: Stana, Stojna, i Stamena. Posle njih tri, rodio mu se je sin Mijailo.
Nekakvi bećari udare na selo Sikole i porobe ga. Tom prilikom odnesu i Stanine devojačke darove. Stana se digne čak u Poreč na tužbu vojvodi Milenku Stojkoviću.
U Poreču je vidi Veljko, i uzme k sebi. Kazano je u Veljkovu životu kako se je on venčao s njom.
Stana je uz Hajduk-Veljka često bivala i na ograšju gde se rane dobijaju. Iz toga doba imala je tri rane od puščanog zrna i jednu od noža.
Posle Veljkove smrti i propasti 1813, u zbegu kod Pančeva, nađu se Stana i Marija (prva žena Veljkova). Marija cikne na Stanu:
— Kamo, kurvo, moj muž! Ti si mi muža pojela!
— Idi, drugo, s milim Bogom, odgovori Stana: — nemoj mi stajati na jade: dok je bio živ, bio je i moj i tvoj, a sad ga nema ni meni ni tebi!
Posle toga je Stanu u Bečkereku prosio nekakav bogat trgovac, a ona nije htela poći.
— Ja sam bila za junakom, rekla je tada: — i ako se još koji put uzudajem, opet ću otići samo za junaka!
I sverovala je. U Beloj Crkvi je pošla za Kapetana Đorđa (Jorgaća), Veljkova ratnoga drugara, koji je docnije bio jedan od najvažnijih članova grčke eterije.
S Đorđem je u Beloj Crkvi rodila sina Milana, pa se pred sami grčki ustanak presele u Vlašku, gde je tada vladao Knez Aleksandar Karadža, čovek slaba karaktera, koji se je kolebao između uticaja ruskog i turskog.
U Turskoj je glava Kapetan-Đorđeva bila ucenjena i, na navaljivanje turskih vlasti, Karadža naredi da se Đorđe uhvati i poseče. Zauzimanje ruskoga konsula i Stanina odvažnost sačuvaju Đorđu glavu, i on se stani u Bukureštu, gde mu Stana rodi drugoga sina, koga krsti Knez Karadža, nadenuvši mu svoje ime Aleksandar.
Imali su i jednu kćer, po imenu Jevrosimu.
Kad je buknuo grčki ustanak 1821, Stana se s decom smesti u Hotinu u Rusiji, a Kapetan-Đorđe, pošto su sve eteriske čete razbijene, zatvori se sa 480 druga u manastiru Seku, u severnoj Moldavskoj, gde ga silna turska vojska opkoli, i on, kao naš Sinđelić na Čegru, zapali barut i s družinom i Turcima odleti u vazduh.1
U četi Đorđevoj bilo je dosta Srba još iz Veljkove vojske. Od ovih se pominju trojica: neki arhimandrit, kome ime ne mogoh doznati. Petar Dubonjac, muž Stojne, mlađe Stanine sestre, i Nikola Petrović puškar iz Negotina. Ovaj se je jedini izbavio od one junačke smrti; on je došao u Hotin i doneo Stani pramen kose Jorgaćeve.
Iz Hotina se Stana 1842 preseli u Atinu, prestonicu tada već nezavisne Grčke.
Gorka škola života kroz koju je prolazila Stana još od svoje mladosti; njeno dugo bavljenje u Hotinu i svagdašnje saobraćanje s odabranim ličnostima; svest da su joj oba muža bili prvi junaci u srpskom i u grčkom narodu, i da su oba pala slavnom smrću za svoj narod; a uz to razne dužnosti i brige porodičnoga života, udružene s vatrenom željom odraniti u svojim sinovima naslednike očinih vrlina i osvetnike njegove junačke smrti: sve to skupa jako je uticalo na razvitak i duševni Stanin preobražaj. Od plahe amazonke postala je ozbiljna, dostojna matrona, od junačkog devojčeta svesna i postojana patriotkinja. U Hotinu je pored maternjeg jezika naučila grčki govoriti i pisati, a uz to je govorila i ruski, poljski, i rumunski.
Kad se Stana doselila u Atinu, onda je u Grčkoj vladao sam kralj Oton, ali je uz njega jednako bila vlada nemačka, i skoro sva važnija mesta behu zauzeli Nemci Bavarci koji su Grčku smatrali kao svoju „provinciju“, a Grke kao nepodobne za viši duhovni život, pa naravno i za državnu upravu.
Grci su tim stanjem bili veoma nezadovoljni. Ta struja nezadovoljstva povukla je za sobom i Stanu. A ona je imala i ličnih pobuda za nezadovoljstvo. Ona i muž njen dali su hiljadama dukata za grčki ustanak, a grčka država davala je njoj, udovici prvoga grčkog junaka, po 145 dinara na mesec, da se time sa troje dece izdržava!
Ali je Stanu tištalo i drugo nešto. Ona je želela da se u Atini podigne makar najsmerniji spomenik mužu njenom. I ta joj se želja nije htela ispuniti.
U leto godine 1843 bila je na audijenciji kod kralja Otona, i došla je kući ljuta i nezadovoljna. Tada je palo krupnih reči.
Malo docnije bi onaj čuveni septembarski ustanak u Atini. Vođi ustanka behu Kalergis, Makrijanis i Metaksas. Uspeh bi povoljan. Stranci biše otpušteni iz državne službe, narodna vlada sastavljena, I narodna skupština sazvana da izradi zemaljski ustav.
U tom ustanku Stanina oba sina bila su među prvima koji se upisaše u dobrovoljce. Majka ih je s blagoslovom opravila među ustanike.
U proleće 1845 zadesi Stanu najveća žalost. U cvetu mladosti umre joj mlađi sin Aleksandar.
Na pratnju se bejaše steklo malo i veliko da oda poslednju poštu Jorgaćevu sinu. Tu beše stari Mavrokordat, drug Jorgaćev, mnogi viši oficiri, sveštenstvo, velikaši zemaljski i mnogi odabrani stranci.
Stana je sedela u drugoj sobi, i prijatelji su je zadržavali da i ne prilazi k odru sina svoga, da se još više ne ražali.
Pred što će pokojnika poneti iz kuće Stana se diže. U ruci je držala malo jastuče od zelene svile. Ona pođe u sobu gde je bio pokojnik. Prijatelji je stanu zadržavati.
— Pustite me, reče ona: — hoću da se oprostim sa sinom!
Svi se nemo ukloniše.
Stana priđe k mrtvome čedu svome.
Lice joj beše mirno. Tuga kao da već beše preletela preko njega. Majka je svoje jade izjadala; bejaše red na junakinju da ona progovori.
Mrtva tišina nasta u sobi. Sve se oči upraviše na majku.
— Sine! progovori Stana glasom koji nije ni malo drktao: — rastajući se na veki s majkom, trebalo bi da poneseš ocu kakav god darak. Ali majka, u svojoj sirotinji, nema ništa da ti da; nego će ti dati ono što je dosad bilo najveće blago njeno. Evo ti — i s ovim rečma maši se u zeleni svileni jastučić — evo ti pramen kose oca tvojega koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj! Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen, i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu; kaži mu da Kapetan-Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!!!
Izgovorivši to, stavi onaj pramen kose sinu pod glavu.
Ne može se opisati kako je bilo onima koji su ovo slušali i gledali! Kroza Stanina usta progovorio je đenije Jelade, progovorila je uznemirena savest jelinskoga naroda. Svaki se osećao poražen ovim javnim a zasluženim prekorom.
Pramen je ukopan s Aleksandrovim telom!
Stanine reči odjeknule su po svoj Jeladi. Atinske novine hvalile su i uznosile junačku srpkinju koja s gorkom istinom iziđe na sredu ne mareći hoće li ona kome biti nemila.
Gubitak ovoga sina bio je poslednji udarac teške sudbine Stanine. Od onoga doba njeni su dani tekli mirnije, a godina 1849 donela je večiti pokoj njenoj napaćenoj duši.
Milan, sin njen, bio je prava slika svoga junačkoga oca. On je za krimskoga rata dolazio u Beograd, te pohodio svoje rođake. Preminuo je oko 1875, a kći Jevrosima živi i danas u Atini.
Stana je bila omalena rasta, s toga je i prozvana turski Čučuk-Stana (a to je Mala Stana). U mladosti je bila vitka, a pod starost se je prilično bila raskrupnjala, ali joj je lice do smrti ostalo lepo i čisto.
Imala je glas zvučan, prijatan. Milina je bila slušati je kad bi pevala srpske pesme, a pevala ih je često i kad se veseli i kad za čim jadi.
Puškom je vladala kao pravi vojnik, i u nišan je gađala kao najbolji gađač.
Za Srbijom je ginula svega svoga veka. Često je deci pričala o Srbiji, i o njenim divnim predelima. Tada bi joj se lice zažarilo, oči bi joj počele vatrenije sevati, i u času bi iz nje progovorila Hajduk-Veljkova Čučuk-Stana:
— Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini gde sam se rodila, čini mi se podmladila bih se…
— A šta bi radila, majko, kad bi otišla u Srbiju?
— Naložila bi vatru u gaju, naredila bih da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja!
I umrla je, veselnica, odnesavši tu smernu želju u hladni grob. Za daleki put do Srbije osem ognjene želje trebalo je i novaca, a ona novaca nije imala.
Mir pepelu njenom, a večiti pomen takom imenu i u srpskom i u bratskom jelinskom narodu!…
- Kneževina Srbija, str. 903. ↩︎