Ćeleš Đorđe (Popović), rodio se u Zagorju, u Epiru. U svojoj postojbini Đorđe se je oženio udovicom koja mu je dovela troje pastorčadi. Od to troje dece jedno je bila Agnija koja je docnije udata za Tomu Vučića Perišića, i koju su od milošte zvali Nula.
Đorđe je došao u Srbiju oko godine 1815, i stupio je službu kod Kneza Miloša. Bio je čovek živ, okretan, vešt Turcima i njihovim običajima, a govorio je osem jezika srpskoga, vrlo dobro turski, grčki, i arnautski.
Knez Miloš uzme Đorđa za svojega tumača u poslovima koje je imao s beogradskim vezirom i s Turcima uopće.
Godine 1820 slao ga je i u Carigrad, zajedno s Pajom Sretenovićem iz Lisovića, te su molili Portu da u Srbiju pošalje naročitoga čoveka koji bi iz usta naroda saslušao želje narodne.
Za to što je Đorđe bio ćelave glave, Knez Miloš ga je po svom običaju prozvao Ćelešem, i više ga je zvao tako nego krštenim imenom.
Ćeleš je bio čovek vrlo šaljiv, i nekad je svojom šalom mogao za srce ujesti.
Knez Miloš je po dva tri puta preko godine slao u Beograd veziru brata svoga Jevrema radi rasprave važnijih poslova. Jevrem, kad bi god tako dolazio u Beograd, nikad ne bi dolazio sam, već bi dovodio po nekoliko važnijih knezova, da mu je pratnja jača i važnost veća.
U drugoj poli godine 1825, sišavši u Beograd, Jevrem bejaše doveo i kneza Vasu Popovića, starešinu nahije požeške. Knez Vasa se je poznavao s nekadašnjim magličkim spahijom Arnautinom Dervišem Bešamićem, koji je tada boravio u Beogradu, i koji je uvek, kad bi Knez Vasa bio u Beogradu, dolazio tu na viđenje i razgovor. Ovaj spahija nije bio sve pameti, nego malko sulud, a uz to prek i brz na boj kao gotovo svi njegovi zemljaci.
Kod Kneza Vase, u konaku, sastanu se, 1 avgusta 1825 maglički spahija i Đorđe Ćeleš.
Knez Vasa iziđe poslom iz sobe, a ova dvojica ostanu u sobi.
Ćeleš, kako ga je Bog dao nestašna podsmevača, pogleda Arnautinu u pojas, i podsmehne mu se pištoljima.
Arnautin, ni pet ni šest, nego istišti pištoljem te Ćeleša u trbuh, koji odmah padne na patos.
Knez Vasa, čuvši pucanj, dotrči u sobu, gde zateče Ćeleša u krvi a Bešamića s drugim pištoljem naperenim u njega, ako bi mu prvi bio malo!
Vasa odmah ščepa i obezoruža Turčina, sveže ga, i pošlje paši.
Ćeleš je umro posle nekoliko časova. Po naredbi Kineza Miloša telo je njegovo bilo sahranjeno kod beogradske crkve i grob mu je pokriven pločom s ovim zapisom:
„Ova stena pokriva kosti Georgija Popovića, roždena u Zagorju, u predelu epirskomu, i deset ljet srpskomu Knezu, Gospodaru Milošu Obrenoviću, i narodu srpskomu, i po višoj časti dragomanom u Beogradu srpskom, za vreme vezira Marašli-Ali-Paše i Abdurahima, verno posluživša, ubijena od spahije magličkoga Derviša Bešamića, 1 avgusta 1825 goda, u Beogradu, u dvoru Kneza Miloša, koji mu, za vernu službu, postavi ovu stenu na grobu“.
Kad je pak srušena stara beogradska crkva i počela se zidati nova, kosti su Ćeleševe prenesene u Topčider, i ukopane kod onamošnje crkve.
U jednom pismu Gospodaru Vasi Knez Miloš je posle potpisa dodao ovo:
„Da se u svima glavnijim crkvama požeške nahije čini pomen za 40 dana, uz druge, i pokojnom Đorđu Ćelešu“.
Ćeleš je bio čovek srednjega rasta, pun, plav, razgovoran, i šaljiv odviše.
U svojoj postojbini zvao se Papadopulos i Papazoglu, a u Srbiji se potpisivao Đorđe Popović, među tim su ga svi zvali Đorđe Ćeleš.