Todorović M. Velimir, dobrotvor srpske prosvete, vanbračni sin Kneza Mihaila Obrenovića Trećeg, rodio se u Rohiču 20/8 maja 1849 godine od matere Marije Berghauz, kćeri jednoga veterinara. Na krštenju, u katoličkoj crkvi, dobio je ime Vilhelm. Svoje prvo detinjstvo proveo je u Rohiču dosta jadno i žalosno. Otac njegov, baš s toga čemernog detinjeg stanja, po savetu Dra Paceka, pošlje ga 1857 godine u Beograd. Ovde je bio u kući Antonija Radivojevića, nastojnika nad dobrima Kneza Mihaila. Sa sinom Antonijevim Živkom Velimir je 1857 stupio u osnovnu školu, a godine 1860, opet zajedno sa Živkom, ušao je u gimnaziju.
Godine 1866 Velimir je svršio beogradsku gimnaziju a 18 septembra te iste godine prešao je u pravoslavnu veru. Kum mu je bio Mitropolit Mihailo a krštenje je svršeno u mitropolitskoj kapeli. Na krštenju dobio je ime Velimir koje je, u ostalom, on nosio još od svoga dolaska u Beograd.
U jesen godine 1866 odveo je Karlo Betan, sekretar za stranu korespondenciju, Velimira i Živka u Ženevu, u pansionat Olivijea Venela, gde su učili viši tečaj gimnazije. Knez Mihailo 1867 putujući u Pariz na svetsku izložbu svratio je u Ženevu, i video Velimira. Posle tragične smrti Kneza-mučenika, Velimir je, na kraju juna, došao u Beograd, i tu mu je saopšten akt donacije kneževih naslednika. Gospođa Perka Bajićka, rođena sestra Kneza Mihaila, i sinovi druge kneževe sestre, tada već pokojne Savke Nikolićke, poklonili su, kao što se u sudskom aktu kaže, Velimiru M. Todoroviću, pitomcu pok. Kneza Mihaila, 30 hiljada dukata ćesarskih u rumunskim ruralnim hartijama, ne računajući, u tu sumu i kupone, i mošiju Negoj (10.000 jutara zemlje) u Rumuniji, na Dunavu sprođu Lom-Palanke. Za tu donaciju vezani bili neki uslovi, od kojih su se Baron F. Nikolić, i pokojni Baron Miloš Bajić, sudskim putem odrekli godine 1883.1
Pri primanju akta donacije u drugoj poli juna 1868 Velimiru su postavljeni za tutore: Mitropolit Mihailo, Đorđe Petrović predsednik kasac. suda, i Živko Karabiberović iz Beograda.
Godine 1870 avgusta 19 Velimir je proglašen za punoletna, i predano mu je imanje na rukovanje.
U jesen godine 1968 Velimir je otišao u Hohenhajm u Virtenberškoj, sa svojim prijateljem Živkom Radivojevićem, radi izučavanja poljske privrede. U Hohenhajmu ostao je ljetnjeg semestra 1870, a posle je prešao u Minhen, gde je na universitetu slušao kemeralne nauke.
Svršivši nauke, Velimir se stalno smestio u Minhenu, pa tu je 31 januara 1898 i preminuo na prečac.
Velimir je bio lepo vaspitan i solidno školovan čovek. On je potpomagao mnoge đake Srbe, koji su dolazili u Minhen da se školuju.
Testamentom svojim, sve svoje imanje, osem nekolikih sitnijih legata, ostavio je svojoj otadžbini Srbiji, na unapređenje prosvete. Sve to imanje ima biti jedan fonad, jedna zadužbina, koja će se zvati Velimirovac (Velimirijanum), i njim ima da upravlja Državni Savet Kraljevine Srbije.
Slava imenu Velimirovu!
- Pošto je Knez Mihailo poginuo u Topčideru 29 maja 1868, njegovi naslednici došli su u Beograd da prime nasledstvo. Onda se u Beogradu pričalo, da su oni bili zauzeli sve i ne pomišljajući na Velimira. Tada im je, kažu, drski Doktor Pacek rekao:
— Vi, gospodo, i ne pominjete rođenoga sina Kneževoga, a već razdeliste sve pokojnikovo imanje, koje vam je predao đavo a nije Bog!
Oni tada odvoje ono što je gore imenovano i ostave Velimiru! ↩︎