Vulićević Đuša, vojvoda smederevski, rodio se u selu Azanji, u nahiji smederevskoj.
I pre ustanka od 1804, Đuša je bio na glasu i kao čovek pametan i hrabar, i kao rodoljub, koji je mario za narodne stvari.
Karađorđe, razbivši na Drlupi Aganliju, i nateravši ga da se vrati u Beograd, pohitao je u nahiju smederevsku, da i nju odmeće. U selu Selevcu zastao je na okupu dosta ljudi, koji su već bili ustali, i za vođa svoga izabrali Đušu Vulićevića iz Azanje.
Ovde se Đuša prvi put javio kao starešina među Smederevcima. Od toga doba vodio ih je u bojeve, dok nije i sam poginuo, kao što će se niže kazati.
Godine 1804, Srbi opsednu Smederevo, i počnu ga tući. Smederevski Turci izađu na Borak, kod Severagine Češme, pred Karađorđa, i onde s njim ugovore: da ih ostavi na miru, a oni se obreku da se ni u što ne mešaju. Da ne bi bilo sukoba između Srba i Turaka, učini se ovaka deoba: Turci zadrže grad, i deo predgrađa do potoka gde su danas Rašićevi dućani. Na tom potoku bio je most. Od mosta onamo ka gradu bilo je tursko, a od mosta ovamo — srpsko. Na mostu je stajala straža, koja nije puštala, bez posla, nikoga onamo na tursku stranu.
Smederevski vojvoda, Đuša Vulićević, u veče 28 jula 1805, usedne na konja i, s Obradicom Malim, Miladinom iz Lipa, i Ivanom iz Azanje, pođe na most, da pređe onamo ka gradu, na tursku stranu. Straža mu vikne da stane, a kad on ne posluša, stražari opale puške, te Đušu, Obradicu, i Miladina ubiju na mesto, a Ivana teško rane.
Ovaj događaj uzbuni celo Smederevo: ljudi se, u strahu, sa ženama i decom razbegnu jedni u Vučak, drugi u Šugavi Lug, koji je bio kod današnjeg Šalinca. Turci opet, iznajpre pobegnu u grad, a docnije, videći da su Srbi ostavili varoš, iziđu iz grada, zađu po kućama te pištoljima isprovaljuju burad s pićem, gde su god našli vina ili rakije, i oplene što su god mogli dočepati.
Vuk piše da je Đuša pao sa svoje lakomislenosti; ali drugi suvremenici, koji su bili bliže događaju, vele da je Afis-Paša iz Niša, krčeći sebi put za Beograd, podgovarao Smederevce Turke da Đušu na prevari ubiju, te da tako Srbe oslabe.
O Maloj Gospođi 1805, stigne Karađorđe s vojskom da kaštiguje Turke Smederevce za Đušinu smrt. Tom prilikom, on je uzeo Vujicu, brata Đušina, za vojvodu na bratnjevo mesto.
Srbi su se najpre ustavili na brdu koje se zove Redut, i odande su počeli pucati iz topa na grad. Videći da meci ne doturuju do grada, Karađorđe spusti top niže, na mesto gde je sad smederevska crkva, i odande stane pucati na grad. Vreme je bilo hladno, i padala je studena kiša. Kumbarom, koja je pucala na grad, upravljao je nekakav Švaba begunac. Kako pričaju, Švaba, je drktao od zime, a kumbara je pucala ovda onda, i đulad su letela kud koje. Srbi počnu sumnjati da Švaba nije potkupljen da tako u vetar puca.
Švaba, gladan, pripeče uz vatru ćevap, da što ruča. Na jedan mah dođe Karađorđe, ščepa onaj švabin ražanj s ćevapom, pa ga obode Švabi u kotalac, rekavši:
— Koekude, po duši te tvojoj, pogodi onde (pokazujući rukom na grad) kao što treba, pa ćeš dobiti i ćevapa i para, koliko god hoćeš!
Posle toga, Švaba izbaci nekoliko metaka, i odmah se iz grada zada dim i plamen od zapaljenih kuća!
— E, koekude, tako te hoću! reče Karađorđe, i pruži Švabi pregrš dukata1.
Pri svem tom, grad se je predao tek prve pole novembra 1805. Anta Protić, Smederevac rodom, piše da je predaja bila na Sv. Aranđela (8 novembra) 1805, a drugi opet vele da se predaja izvršila 14 novembra te godine…
Smederevski dizdar zvao se Muharem Guša, i bio je rodom Bošnjak. On je predao Srbima ključeve od grada, i otišao niz Dunav k Vidinu.
Ne znam samo da li je i on, kao drug njegov, dizdar fetislamski, u sličnoj prilici, poljubio prag gradskih vrata i, pružajući gradske ključeve, rekao:
— Alal-olsum sana!
Eto to je došla osveta za smrt prvoga smederevskoga vojvode Đuše Vulićevića.
Mrtvo telo Đušino Srbi su metnuli na konja i odneli ga te sahranili kod crkve u selu Krnjevu. Na njegovoj ploči nema nikakva zapisa…
- Kneževina Srbija. str. 140. ↩︎