Gavrilović Jovan

Gavrilović Jovan rodio se u Vukovaru, u Slavoniji, 9 novembra 1796.

Učio se u mestu svoga rođenja, u Pečuju, u Karlovcima, u Stojnom Beogradu, Segedinu, i nešto u Šopronu.

Otac mu je bio imućan trgovac, pa je i sina svoga spremao za trgovca.

Po svršetku školovanja, ili nešto ranije, po potrebi očeve radnje, Gavrilović se je vratio kući, i počeo pomagati svome ocu u trgovini.

U to vreme, 1822 godine, dogodi se u mestu rođenja Gavrilovićeva veliki požar: oko 800 kuća, u jedan mah, pretvorio je plamen u puhor. Imanje Gavrilovićeva oca, tom prilikom, znatno se ošteti, i trgovina, koja se pre vodila na veliko, tada spade sa svim na trgovinu sitnu.

Ne želeći ostati u mestu svoga rođenja, Gavrilović je, još 1829, dolazio u Srbiju, te razgledao prilike i razbirao: da li bi bilo ugodna mesta za njega kad bi došao? A jula 21, godine 1831, odista pređe i nastani se u Srbiji, gde odmah bude postavljen za sekretara u Velikom Sudu. U tom sudu stariji sekretar bio je tada Pavle Jovanović, potonji Mitropolit Petar.

Te iste godine, septembra 22, Gavrilović je poslan za sekretara Srpskoj Agenciji u Carigradu, otkuda je, 7 dekembra 1833, vraćen u Srbiju za sekretara Kneževoj Kancelariji.

Godine 1834 bio je opet sekretar Velikoga Suda; a 2 maja 1835 poslan je za sekretara beogradskom Varoškom Sudu.

Godine 1836, februara 18, poslan je u Bukurešt, za sekretara onamošnjoj Srpskoj Agenciji.

Godine 1839, marta 22 postao je načelnik odeljenju promišljenosti u Popečiteljstvu Financije.

Godine 1840, kad je Knez Mihailo vratio centralnu zemaljsku upravu iz Beograda u Kragujevac, Gavrilović, ne hoteći ići u Kragujevac, dao je ostavku, i bio je bez službe do 4 aprila 1841, kada je postavljen za sekretara Kneževe Kancelarije; 3 novembra, te iste godine, postao je direktor te kancelarije, a 26 avgusta 1842 ostao je opet bez službe do 22 septembra 1843, kad je nanovo postavljen za načelnika u Popečiteljstvu Financije, gde je 2 marta 1859 postao pomoćnik ministru, a 27 oktobra 1860 posle smrti Kneza Miloša, postavio ga je Knez Mihailo za svog popečitelja financije.

Godine 1861, dekembra 6, postao je član Državnom Savetu, a posle smrti Kneza Mihaila, 20 juna 1868, izabran je za trećeg namesnika Kneževoga Dostojanstva.

Godine 1872, avgusta 10, kad je Knez Milan, kao punoletan, primio kneževsku vlast, i Namesništvo prestalo, Gavrilović je stavljen u penziju, i posle toga živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

Osem prave službe, u kojoj je svakad bio vrlo tačan, radan, i savestan, Gavrilović se zauzimao za svaki napredak u prosveti.

Neko vreme, od svoje drage volje, bio je upravnik Posleno-Trgovačke Škole, koja se je, najposle, pretvorila u sadašnju Realku.

Isto tako bio je član Školske Komisije, dokle god je bila ta kolegija.

On je bio jedan od prvih koji su počeli obraćati pažnju na numizmatiku i u opšte na starine u Srbiji.

Pri svem tom, život i običaje naroda u Srbiji vrlo je malo poznavao.

Godine 1866 i 1867 Gavrilović je, kao predsednik Učenoga Društva, bio zvan da ide u Moskvu, na Etnografsku izložbu; ali nije hteo ići. Jedan od članova koji su se spremali da idu u Moskvu, navali na starca da pođe, uveravajući ga, da će biti lepo da Rusi vide tako u godinama učenog Srbina.

— E, brate moj, odgovori Gavrilović: — ja ne mogu ići. Tamo je etnografski skup, gde će biti govora o životu i običajima srpskog naroda, a ja, do danas, još nisam ušao ni u jednu seljačku kuću u Srbiji!…

— Ne može biti! reče mu začuđeni sabesednik.

— Cela je istina: sve nekako nisam imao prilike uz put, a nisam nikad putovao naročito po selima. Tek ja mislim to nadoknaditi, ako samo živ budem.

I odista, došavši u penziju, starao se to nadoknaditi: svakog leta putovao je po Srbiji, sad u ovaj, a sad u onaj kraj; i na tim putovima izveštavao se je o mestima, o ljudima, i o svemu što mu se činilo da vredi znati. Mnogo je voleo otići u Dobrinju da vidi mesto Knez-Miloševo, i tu da digne humku od zemlje, ali zbog vrletnosti puta nije tu želju ispunio.

Osem srpskog jezika, Gavrilović je znao: nemački, francuski, i latinski, a razumevao je i talijanski i ruski. Čitao je vrlo mnogo, i kad bi osetio da ga oči slabije služe, uzimao bi koga dobrog đaka da mu čita. I pamtio je dosta dobro. Rado je upućivao druge gde što mogu naći u raznim knjigama koje je pročitao.

Iz njegova pera izišli su ovi spisi:

1. Rečnik geografisko-statistični Srbije, u Beogradu, 1846. Ovaj rečnik bio je dugo vreme jedina knjiga ove vrste o Srbiji.
2. Mali zemljopis Srbije i Turske, za osnovne škole, u Beogradu, 1850;
3. Kratki trgovački zemljopis za učenike trgovačke škole, u Beogradu, 1853;
4. Nešto iz rada srpske financije za 13 poslednjih godina, u Beogradu, 1857.

Osem toga, biće nekoliko njegovih članaka u Glasnicima Srpskog Učenog Društva.

Jednom je dao svojih 50 dukata te, tom nagradom, izazvao raspravu O Bogomilima, koja je docnije štampana.

Može se reći da je Gavrilović mnogo više kretao, izazivao, i pomagao da se radi, nego što je sam radio.

Nauku je jako cenio, i naučnike visoko poštovao i pomagao. Svagdašnji poštovalac Vuka Karadžića, kroz čitavih 50 godina, Gavrilović je bio jedini koji je slavnog Jadranina dočekivao, i na svojim kolima vozao, dokle god bi se starac bavio u Beogradu.

Daničiću je pomagao u izdavanju naučnih spisa novcem i drugim olakšicama.

Gavrilović je, pred kraj svoga života, na ime 9 novembra 1872 godine, učinio neki ugovor s ministrom prosvete. To je neka vrsta testamenta, po kome je: svoju kuću u Beogradu,¹ i oko 250.000 dinara ostavio kao fond za penzije učiteljskim udovicama i siročadma.

Taj Fond uređen je zakonom 20 aprila 1885. Njim rukuje Uprava Fondova, i iz njega već primaju izdržavanje udovice i deca umrlih učitelja i učiteljaka osnovnih škola.

Prijatelj pozorištu, Gavrilović je uvek držao ložu u pozorištu, koju bi ustupao nekom i nekom, a po nekada bi i sam došao, ali tada ne bi gledao šta se radi na bini, nego bi samo sedeo i mislio.

Gavrilović je bio član Matice Ilirske, član Jugoslovenske Akademije, u Zagrebu, i nosio je Orden Sv. Ane drugog reda, koji mu je poslao Ruski Car Aleksandar Drugi.

Preminuo je u Beogradu 29 jula 1877, i ukopan je u porti Crkve Sv. Marka. Na grobu njegovu još nema nikakva spomenika!

Dopuna

Gavrilović Jovan sve svoje imanje ostavio je kao fonad za pensije učiteljskih udovica i siročadi.

U parku na Kalemegdanu, sprema biste Đure Daničića, stoji danas verna bista Jovana Gavrilovića, koju su podigli zahvalni učitelji svojemu dobrotvoru 1893 godine.

---

1. Kuća ta vredi, u najmanju ruku, 24.000 dinara. ↩︎