Garašanin Milutin, državnik, rodio se u Beogradu 10 februara 1943, od oca Ilije i matere Sofije.
Osnovnu školu učio je privatno a gimnaziju i prvu godinu prirodnjačkog odseka u liceju u Beogradu.
Godine 1860, otišao je u Francusku, te je u Pariskom liceju Sen-Barbu izučio osnovnu i specijalnu matematiku. Godine 1863, stupio je politehniku, i tu je dovršio matematičke nauke. Godine 1865, postao je artileriski potporučnik, i stupio je u artilerisku školu u Mecu.
Vrativši se u Srbiju godine 1868 on, iz partisko-političkih uzroka, nije tražio državne službe, nego je, sve do 1880, živeo u Grockoj, baveći se mlinarskom industrijom, stočarstvom, i zemljoradnjom.
Kada pak Srbija godine 1876 uđe u rat s Turskom za oslobođenje i nezavisnost, Milutin Garašanin stupi u vojsku, kao artilerijski kapetan prve klase. Određen u Ibarsku vojsku, otišao je na Javor, i onde je komandovao čačanskom brigadom prve i druge klase. Tu je bio u svim bitkama i, na Ogorijevcu, 11 avgusta 1876, bude ranjen u nogu. Za trajanja toga rata proizveden je u majorska čin, i dobio je takovski krst petog reda.
Kad je, godine 1877, obnovljen rat s Turcima, Garašanin se ponovo stavio na raspoloženje vojnoj vlasti. Po svršetku toga rata, otišao je kući, i živeo je kao privatan čovek.
Godine 1880, oktobra 19, Garašanin je ušao u Piroćančev kabinet, kao ministar unutrašnjih poslova.
Godine 1883 poslan je u Beč za srpskoga poslanika, i godine 1884 bio je pozvan, te je sastavio kabinet, u kom je kao predsednik ostao do 1 juna 1887.
Godine 1894, poslan je kao srpski poslanik u Pariz, gde je ostao sve do smrti, koja ga snađe, posle duge i teške bolesti, 21 februara 1898. Telo njegovo preneseno je o državnom trošku u Beograd, i sahranjeno u Novom groblju.
Garašanin je perom vladao odlično; pisao je mnogo članaka u raznim listovima. I sam je izdavao časopis Pogled, i druge manje publikacije. Imao je veliku polemiku s Jovanom Ristićem, napadajući ovoga politiku, naročito za prvoga njegovoga namesništva. U skupštinama govorio je kao pravi od talenta besednik. Imao je i volju i lakost da se, besedeći, i našali, a u šali je kad i kad milovao i pecnuti, što mu je nekad i štetu donosilo.1
Pri obrazovanju Napredne stranke, on je u taj posao ulazio i sporo i s mukom; a posle je ostao u stranci za sve vreme njezina života i rada i, najposle, on je nju konačno i rasuo kao stranku!
Čovek visoka rasta, krupne snage, crna, junačkoga lica, očiju velikih, glasa jaka ali ne jedra, Garašanin je bio vrlo impozantna pojava. Na običnom poslu nije se žustrio, a u bojevima je bio i hrabar i tačan kako se najbolje može želiti. Upravo, Garašanin u kaputu, i Garašanin u vojničkom mundiru, kao da su bila dva različna čoveka!…
Kao državnik u mnogom što čem nije bio srećan, a kao čovek bio je u svačem čestit i svetao!
Laka neka mu je srpska zemlja!