Dobrnjac Stevan, brat Petra Dobrnjca, rodio se u selu Dobrnju, od prilike 1778 godine.
U detinjstvu je Stevan naučio čitati i pisati od kaluđera u manastiru Gornjaku.
Za prvoga ustanka, ne javlja se nigde, kao kakav starešina; a godine 1813 bio je prebegao u Banat, ali se brzo vratio svojoj kući u Dobrnje.
Godine 1815, čim je buknuo ustanak u Takovu, Stevan je nastao te podigao svu Moravu protiv Turaka, i, s tolikom vojskom, pošao je na Požarevac.
Knezu Milošu to je bila velika radost, i velika pomoć. Za to Stevana odmah, po osvojenju Požarevca, postavi knezom nad moravskom knežinom. I sve je bilo dobro što je Stevan radio i naređivao da se radi. Ali, u proleće 1821 godine, Stevan Dobrnjac i Marko Abdula, drugi knez iz nahije požarevačke, nešto po porukama eterista iz Vlaške, a nešto po nagovoru beogradskoga vezira Marašlije, koji je želeo Srbe pozavađati, i tako napredovanje Srbije sprečiti, pođu da dignu bunu protiv Kneza Miloša. Odista, za njima dvojicom, ustane gotovo cela požarevačka nahija.
Ali Knez Miloš, veštinom i brzinom, tu svu bunu uguši za desetinu dana.
Videći da od bune ne bi ništa, Stevan Dobrnjac, preko Paraćina, uteče leskovačkom paši pod zaštitu.
Knez Miloš zatraži od paše da mu Dobrnjca vrati; a paša odgovori da je dobegao pod zaštitu, i da obraz ne dopušta vratiti ga. Ali Knez Miloš da reč da mu ne će ništa, samo da dođe, i da providni račune o novcima poreskim koje je od naroda bio pokupio.
I Dobrnjac se tada sam vrati, dođe Knezu Milošu, i pokloni se, a Knez mu oprosti krivicu, i rekne mu da sedi kod kuće, a da se ne meša u narodne poslove.
Tako je i bilo.
Ali Stevanov drug, Marko Abdula, u početku 1823, pogine noću, pred svojom kućom, i ubilac mu se ne nađe. Stevan se, tada, uplaši da i njega ne izede pomrčina, pa uteče u Banat, gde je živeo neko vreme. Posle je otišao u Rusiju, gde je ostao nekoliko godina.
Stevan Dobrnjac je umro u Jašu, u Moldaviji, 1835, i onde je i sahranjen.
Dobrnjac je, osem srpskog jezika, znao vlaški i ruski, a razumevao je i turski.