Dučić Nićifor

Dučić Nićifor, arhimandrit i književnik, rođen je 21 novembra 1832, u selu Lugu, na reci Trebišnjici u Hercegovini.

Knjigu je počeo učiti u manastiru Dužima, gde je stric njegov Jevstatije bio arhimandrit. Po želji ovoga svoga strica, Dučić se je zakaluđerio još godine 1849.

Docnije arhimandrit Jevstatije uzme ovoga svoga sinovca Nićifora, i njegova vršnjaka Gerasina Perovića (danas je mitropolit u Mostaru), i dovede ih u Beograd, u seminariju, da uče bogosloviju.

Po svršetku beogradske bogoslovije, Dučić se vrati u Hercegovinu, u svoj manastir. Onamo je u početku radio kao nastavnik; ali ga Vukalovićev ustanak uvuče u borbu s Turcima.

Posledice Vukalovićeva ustanka odvedu Dučića 1862 u Crnu Goru, gde je dobio upravu nad osnovnim školama, i 1864 ustanovio je na Cetinju bogosloviju.

Iz Crne Gore Dučić je prešao u Srbiju, i ovde je ostao do smrti. Dučić je učestvovao u oba naša rata s Turcima, komandujući dobrovoljcima na Javoru i prema Novoj varoši.

U mirno vreme Dučić je bivao bibliotekar Narodne biblioteke, i upravnik državne štamparije; administrator žičke jeparhije, i potpredsednik duhovnoga suda. Nuđeno mu je i vladičanstvo, ali se on te ponude nije hteo primiti.

Poslednjih godina svoga života, nahodeći se u pensiji, Dučić je pribirao svoje spise i štampao ih u sveskama. Mislim da ih je izišlo devet knjiga.

Preminuo je 21 februara 1900 posle duge grudne bolesti, i svečano je sahranjen kod Nikoljske crkve na Novom groblju 23 februara.

Dučić je, kako se iz sudskih akata vidi, ostavio gotovine i hartija od vrednosti na 59.744,04 dinara.

Ovu sumu sud je, po zaveštanju Dučićevu, rasporedio ovako:

1. Srpskoj Kraljevskoj Akademiji Nauka da pripadnu 40 akcija Srpske Narodne Banke, u vrednosti 16.800 din.; 5 komada 2% srp. drž. lozova, u vrednosti 400 din.; i 5 komoda srp. drž. duvanskih lozova u vrednosti 50 dinara. Svega u vrednosti: 17.250 dinara. Od ove sume obrazovaće se pod njegovim imenom fond, radi nagrađivanja izvesnih književnih radova.
2. Biblioteka pokojnikova, koja se sastoji iz 4.824 knjige na raznim jezicima, u vrednosti 30.000 dinara, pripada Bogosloviji u Beogradu.
3. Srpskom Narodnom Muzeju da se predadu sva arhimandritska i sva svetska odličija, koja nisu procenjena, kao i odelo i oružje pokojnikovo; 1 ćilibarne brojanice i 1 zlatno pero s uvlakom.
4. Crkvi Sv. Save predate su ikone Matere Božje Iverske i Sv. Đurđa.
5. Razni pokloni u stvarima predati su pokojnikovim srodnicima.
6. Iz gotovine, koja se u masi nalazi, računovodstvo sudsko ima da isplati ove legate: Manastiru Duži u Hercegovini 500 din. u zlatu; Crkvi Sv. Save na Savincu 100 din. srebra; Bratstvu, udruženju bogoslova u Beogradu, 100 din. srebra; Monaškom udruženju u Srbiji 100 din. srebra; Svešteničkom udruženju u Srbiji 100 din. srebra; Društvu za sirotnu decu u Srbiji 100 din. srebra; Društvu za gluhe i neme u Srbiji 100 dinara srebra; Društvu Sv. Save u Srbiji 100 din. srebra; Opštini beogradskoj za sirotinju beogradsku 100 din. srebra; Crkvi Male Gospođe u Lugu na Trebišnjici 100 din. u zlatu; Srpskoj školi u Trebinju 100 din. u zlatu; Manastiru Cetinjskom u Crnoj Gori 200 din. u zlatu; Manastiru Žitomišljiću na Neretvi, u Hercegovini 100 din. u zlatu; Srpskom pevačkom društvu „Gusle“ u Mostaru 100 dinara u zlatu; Srpskom pevačkom društvu „Sloga“ u Dubrovniku 100 din. u zlatu; Srpskom pevačkom društvu „Sloga“ u Sarajevu 100 din. u zlatu; i društvu Bratstvo Sv. Save u Karlovcima 100 din. u zlatu.

Dučić je bio čovek vredan i uredan u svakom svom poslu. Njegovo je svako i najmanje pisamce napisano marljivo, čitko i lepo; i svako je imalo i spoljašnju formu i veličinu hartije prema unutrašnjoj sadržini. Svojim prijateljima i ljudima uvaženima, Dučić je redovno činio posete, i svakad o slavama i blagim danima slao im prijateljske čestitke, a milovao je da se i njemu taka pažnja ukazuje.

U odelu kaluđerskom, on je svakad bio obučen čisto i ukusno. U kući svojoj nameštaj i trpezu držao je tako da bi mnoga gospođa domaćica imala šta naučiti u tim poslovima od njega.

U opšte je živeo kao čovek gospodin a ne kao isposnik kaluđer. Da, on se je i inače razlikovao od svoje braće crnorizaca. Evo kako:

Dučić je i vojevao i pisao; i pisao je dosta, pisao gotovo uvek. I u tom pisanju on nije radio kao njegovi prethodnici, koji napišu knjigu za divljenje i pouku nama potomcima svojim, pa se na kraju tek ovako zapišu:

„Ovo pisa najmanji među jeromonasima, kom je otadžbina grob; zemlja mati; a bogastvo gresi!“ Te mi, gledajući ovoliko poništavanje samoga sebe, ne znamo kom da zahvalimo za tako pohvalan rad. Ne! Dučić je pisao i o sebi; on se starao da se o njemu zna sve što se bude želelo znati. Za to se o njemu i može naći dosta biografskih beležaka i na dosta mesta. Hvala mu za to!

Bio je čovek vrlo visoka rasta, pravilno razvijene snage, ali glave omanje spram veličine tela. Kosa mu se održala do smrti; i kosu i bradu podkresavao je: pred kraj života obe su ga bile sedinom ukrasile. U opšte Dučić je bio vrlo lepa i prijatna fizička figura.

Besedničkoga dara nije imao. Glas mu je bio tanak, slabačak, a beseda isprekidana bez tečnosti i bez harmonije. I besedio je i pisao južnim govorom.

U disputu mogao je vrlo lasno ljutnuti se, ma da je umeo i otrpeti nemilu reč; ali pisani napad nikad nikakav nije ostavljao bez odgovora. U ovim prilikama izneveravala ga je ona inače u životu pokazivana velikodušnost i promereni takt…

Velika mu hvala za ljubav, koju je i na samrti posvedočio prema majci Srbiji, i prema narodu čiji jeste sin!

Neka mu je do veka zemlja laka i svetao spomen među braćom!