Đurić Janićije rodio se u selu Stragarima, u osoju rudničkom, od prilike 1779, a knjigu je naučio u Manastiru Blagoveštenju, u Rudniku.
Kako je buknuo, u Jasenici, ustanak 1804, Janićije se je pridružio ustanicima i, još u Orašcu, gde je Đorđe Petrović izabran za vođa ustanku, postao je Karađorđu sekretar. U toj službi ostao je do propasti Srbije, 1813.
Za to vreme, Đurić je uvek imao uticaja na Karađorđa: kom je on rekao da živi, nije trebalo da se boji Đorđeva pištolja, a kom je rekao da mre — nije mu pomoglo ni nebo ni zemlja! Tako vele suvremenici za uticaj Janićijev u Karađorđa.
Godine 1809, maja 2, Đurića je Karađorđe slao u Vlašku, u ruski glavni stan, da se dogovori o zajedničkom ratovanju na Turke.
Godine 1813, jula 13, kad je već sve bilo pošlo kud ne treba, Karađorđe pošalje Đurića na Drinu, kao glavnog starešinu svoj vojsci na onom kraju. Na Drini je Đurić ostavio ružan glas, po svojoj vojničkoj sposobnosti, i o svojoj ljubavi prema otadžbini.
Posle poraza srpske vojske na Zasavici, Đurić je pohitao u Beograd i, 21 septembra 1813, prešao je, zajedno s Karađorđem, u Zemun, odakle je poslan u Petavu; pa je, 1814, opet zajedno s „voždom,“ otišao u Rusiju, i nastanio se u Hotinu.
Godine 1830 vratio se je u Srbiju, i, kao čovek dobra imovna stanja, načinio je bio lepu veliku kuću onde gde je danas novi Kraljevski Dvor. Docnije je tu kuću prodao Državi, pa sebi ozidao drugu, prema Milutinovićevoj Apoteci, na Terazijama, koju je, pre neki dan, kupio Dr Hirš.
Janićije Đurić postavljen je za člana apelacionom sudu 17 februara 1839, a 9 juna 1840 postao je predsednik tome sudu. Te iste godine, 22 avgusta, postao je član zemaljskoga Saveta.
Poslednje godine svoga života proveo je, kao penzionovani savetnik, nešto u Beogradu, a nešto u Stragarima, gde je takođe imao lepo nekretno imanje.
Preminuo je od štucanja, 14 aprila 1850, u Stratarima i sahranjen je u Manastiru Voljavči, gde je, godine 1838, podigao zvonaru o svom trošku.
Janićije Đurić dobro je uradio što je ogledao da, makar što god, zapiše o događajima koji su se, za njegova života, ređali u Srbiji.
To što je pisao, štampano je u Glasniku, 4 od str. 75—150.
Đurić je imao od Ruskog Cara Aleksandra Prvog orden Sv. Vladimira drugog reda.
Njegova slika nalazi se u Narodnom Muzeju, u Beogradu.