Zaharijević Ilija, direktor beogradske gimnazije, rodio se u selu Pločici, blizu Kovina, u Banatu.
Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju je svršio u Karlovcima; filosofiju u Segedinu, i Pešti, a jednu godinu bogoslovije slušao je u Karlovcima.
Godine 1839, prešao je u Srbiju, i postao je profesor u gimnaziji, a godine 1842 povereno mu je i direktorstvo u toj školi.
Bio je čovek visok, suv, slaba zdravlja, ljut, ali profesor, vredan i jasan u predavanju. Nosio se je uvek čisto, fino.
Godine 1848, kad preko buknu srpski ustanak protiv Madžara, Zaharijević, ma da je bio čovek slabo od suve bolesti, ostavi službu, pređe u Banat, obuče gunj, obu opanke, i pripasa silaje i ode da se bije za stvar svoje braće. Od prirode je bio čovek entuzijasta, a u ovo doba bejaše toliko zauzet za narodnu stvar da je nekad izgledao kao kakav prorok s visine zadahnuti.
Nekako pred Pretrov dan 1848, u našoj školi držaše se godišnji ispit; osem druge gospode, bejaše tu i Mitropolit Petar. Na jedan mah, vrata se otvoriše, u sobu uđe i k Mitropolitovoj ruci priđe čovek u odelu banaćanina seljaka, u opancima, u gunju sa silajem i pištoljima; u ruci držaše crni, široki seljački šešir, s trobojnom trakom povezan.
To bejaše glavom naš nekada slabunjavi direktor Ilija Zaharijević, ogoreo od sunca, okosmatio od rada, i čisto se podmladio od neke misli koju u glavi nosi. Prišavši k Mitropolitu, kaza mu nešto šapatom, poljubi ga na novu u ruku, pa se pokloni i ode.
Za nas, đake, to bejaše nekaka mila pojava: čovek, koga smo poznavali kao velika gospodina, i bolešljiva direktora, da se ovako ostavi gospodstva i lakote, pa da ode u vojsku na muke svakojake — bejaše nam vrlo veliki!
I čudili smo mu se, i voleli smo ga.
Onamo su ga izabrali, posle nekog vremena, za člana Glavnog Odbora, u Karlovcima.
Po svršetku rata, nije se vraćao ovamo, nego se nastanio u Novom Sadu, gde je i preminuo, meseca maja 1853, u bolnici srpske opštine. Ispratili su ga profesori i đaci gimnazije novosadske.
Zaharijević je bio redovni član Društva Srpske Slovesnosti.
U književnosti su od njega ostali ovi spisi:
- Oda Mitropolitu Petru o slavi njegova imen-dana, 1842, u Beogradu;
- Srpska Gramatika, u Beogradu, 1847;
- Odgovor 1. i 2. g. Sr… u Beču, 1850.
Ovde je branio svoju gramatiku.
U književnim listovima onoga doba ima još nekih sitnijih sastava njegovih, ali su od manje vrednosti.