Zdravković Milija rodio se u selu Lomnici, u Gornjoj Resavi, pa je odonuda sišao u selo Brestove, blizu Madveđe.
Milija je izabran za savetnika od nahije ćupriske kad ono Karađorđe, onako kratkom presudom, otera iz Soveta resavskoga savetnika Đuricu1.
Godine 1813, Milija i sin mu Milosav, predadu se Velikom Veziru Kuršid-Paši koji, ovoga poslednjega, pokloni Popu Dini Nišliji, koji je naskoro, posle toga, postao Beogradski Mitropolit pod imenom Dionisije.
U ovoga mitropolita, Milosav je, posle, bio pisar, i sabirao mu je dimnicu i druge prihode.
Za vreme Hadži-Prodanove bune, Turci pritegnu i staroga Kneza Miliju, dovedu ga u Beograd, i u malo ga ne poseku, ali ga je izmolio rečeni Mitropolit Dionisije.
Skopljak ga, na mitropolitovu molbu, ostavi živa, ali mu zapovedi da se nikud ne makne iz Beograda.
I starac je bio zadovoljan, jer, živeći kod sina, mitropolitova pisara, nije ni imao nevolje izlaziti kud u sela.
Kad bi, a jedno veče, pored svega toga vezirova oproštaja, Ćaja-Pašina pošlje ljude, te Kineza Miliju uzmu iz mitropolije, odvedu u grad, i pogube, na glavu njegovu nabiju na kolac,2 više gradske Stambolske Kapije, među drugim glavama srpskim.
Tako je starac Milija Zdravković izgubio glavu ne za ono što je radio, nego za ono što su se Turci bojali da ne uradi.
Za Miliju Zdravkovića, Milinović ovako peva:
„Aj Milija od ćuprijske kneže! Jednooki al’ mudri viteže! Ti si mnogo pretrpeo jada, Kad se Srbi pregonjahu tada, Sa Turcima okolo Morave, A najviše okolo Ćuprije, U kojoj si, Kneže, knezovao, I pošteno svagda se vladao“.