Zeka Buljubaša, gde se rodio, upravo se danas ne zna. Jedni vele da je mesto njegovoga rođenja Nova Varoš, u nahiji seničkoj, a drugi kažu da je rođen u Spreči, u Bosni. Gledajući koliko mu je bilo kad je poginuo, izlazi da se je rodio godine 1785.
U Srbiju je došao za Karađorđeva ustanka, i nahodio se, iznajpre, uza Stojana Čupića. Docnije mu je bilo naređeno da čuva od Turaka drinsku granicu, i on se je smestio u Parašnici, u hataru crnobarskom; tu je pribrao družinu Golih Sinova; imao ih je kad 50, kad 100, a kad kad i 200.
Zekini su se vojnici zvali „Goli Sinovi“ za to što su bili sve sami bećari, ljudi bez kuća i porodica, pa naravno, u početku, i goli i bosi; ali su oni, docnije, bivali odeveni u čohu i u zlato, a okićeni najlepšim oružjem.
Zeka je naročito bio lak da dozna šta rade Turci onamo preko Drine, i da im namere pretiče. A i u velikim bojevima, svakad je uzimao na se deo junačke zajednice, i u svačem se odlikovao muškim junaštvom i mudrim rasporedom.
Njemu Pop Luka Lazarević ovako piše:
„Goli sine, Buljubaša, Zeko! Ded’ ustani i golaće kreni! Da si brzo u Lješnici bjeloj, Loznica nam u nevolji cvili“…
Dalje, u razređivanju za napad na Turke kod Loznice, veli mu:
„Goli sine, Zeko Buljubaša! Dobro čuvaj brda i Gučevo, Uteći će u planinu Turci“!
Kad je, 1813, turska sila, pod vezirom Derendelijom, nagrnula iz Bosne na Srbiju, Srbi su načinili šanac na selu Ravnju, na onoj suvoj prevlaci između Save i Zasavice, i tu su mislili ustaviti tursku vojsku, dokle joj druga srpska vojska ne bi ozgo udarila u leđa, te bi tako Turke suzbili i vratili ih u Bosnu.
Ova se nada nije navršila, nego, naprotiv, turska vojska, posle 17 dana nečuvenoga srpskog odupiranja, razbije Srbe, i natera ih da se u velikom neredu povuku iz šanca.
Videći tu pogibiju svoje braće, Zeka, sa svojim Golim Sinovima, načini stražnji lanac, te stane zaklanjati Srbe koji su odstupali, a uzbijati Turke koji su napadali. Time je mnogima dao vremena da iznesu glave, a sebi i družini svojoj kupio pravo na nesamrtno ime. Videći da se već, bar za onaj mah, hoće da utuli sveća srpske slobode, Zeka nije ni mislio da sebe čuva. Dok je bilo baruta, zaklanjajući se za neke hvatove drva, ustavljali su Turke puškama, a kad baruta nestane, on, i njegovi Goli Sinovi, isuču svoje oštre noževe, još po jedan put pogledaju na oblačno nad Srbijom nebo, osvrnu se na lepe mačvanske ravni, poglede preko Drine ka ponosnoj Bosni pa, pomenuvši Boga i svoj narod, juriše s golim noževima u Turke; i tako sekući budu isečeni svi do jednoga!
Milutinović ovako peva:
„Al’ dok pade Zeko Kapetane, Sa svom vjernom prekodrinci braćom, I dok pade Šišo Petronije, Sa izvesnim uskocima hrabrim. I Turcim’ je zakukala nena“.
Tako je svršio niz svojih junačkih dela Goli Sin Zeka Buljubaša, u 28 godini svoga života!
Zeka je bio čovek krupan, pun, glavat, dugih obraza, krupna glasa, smeđe kose; naravi je bio vesele, a u suđenju razborit. Milutinović veli da u ono vreme, u svoj srpskoj vojsci, samo je Zeka Buljubaša mogao biti viši rastom, i jači snagom od Karađorđa.
Večna slava i njemu i njegovim junačkim drugovima!