Zelić Gerasim, arhimandrit, rodio se u selu Žegaru, na tromeđi, u Dalmaciji, 11 juna 1752, od oca Andreje i majke Jovane.
Kršteno ime bilo mu je Ćirilo, a Gerasimom je nazvan kad se zakaluđerio.
Knjigu je počeo učiti u mestu svoga rođenja, u kaluđerice Ane, koju su zvali Baba Štula, jer je bila hroma, i išla na štuli; a dovršio je učenje u manastirima Krupi i Krki.
Godine 1774, juna 3, pođakonio ga je, na Stanjevićima, crnogorski vladika, Sava Petrović.
Posle toga, živeo je u manastiru Krupi, vršeći dužnost koju mu je iguman određivao.
Godine 1778, marta 2, zapopio ga je, u Plaškom, Vladika Petar Petrović.
Posle ovoga slučaja, prvi put je Zelić sišao u Srem i u Bačku, pa se opet vratio u svoj manastir.
Godine 1782, ostavio je manastir i krenuo se put Krfa, da se uči živopisati ikone. U Mlecima, po savetu nekih prijatelja, promeni svoj put: mesto da ide u Krf, okrene se, preko Austrije i Poljske, u Rusiju i, 30 juna 1782, stigao je u grad Mirgorod, u „Novoj Srbiji“, gde je našao mnoge Srbe, koji su se onamo naselili iz Banata, Srbije, Bosne, i Hercegovine.
U Kijevu je neko vreme učio crtati, i molovati ikone; ali mu taj posao, u kom je dobro napredovao, naudi očima, te ga ostavi i uputi se, preko Carigrada, u otadžbinu. Uz put svrati i zadrži se u Sv. Gori, gde nauči grčki, i ne ode u otadžbinu, nego se vrati u Carigrad, gde ga jerusalimski patrijarh Avramije proizvede za arhimandrita, 19 juna 1785 godine.
Iz Carigrada dođe u Dalmaciju; pomoću dobrih ljudi bude primljen za arhimandrita manastira Krupe, pa se onda, po drugi put, krene preko Austrije i Poljske u Rusiju.
U Poljskoj se je javljao poljskom kralju, Stanislavu Ponjatovskom.
Prešavši preko granice u Rusiju, otišao je najpre u Kijev, gde je video caricu Katarinu Drugu, i Josifa Drugog, cara austriskog.
Iz Kijeva je došao u Petrograd, gde je, od dobrih ljudi, dobio znatne priloge za svoj manastir, pa onda udari na Moskvu, i otuda, s velikim darima, vrati se u Krupu, te preda sve priloge crkvi, 1789.
Ali ga tu optuže mletačkoj vladi kao čoveka državi neverna, te u malo nije otišao u donje tavnice inkvizitorske. Ali se je, srećom, sačuvao od te bede, pobegavši u Trst, pa onda u Beč. Iz države austriske vratio se je u manastir Krupu tek kad je nestalo neprijatelja koji su mu radili o glavi, i godine 1796, postao je glavni Vikarije za poslove pravoslavne crkve u Dalmaciji, gde mletačka vlada nije trpela pravoslavnoga vladike!
Kao takav, pohodio je sve pravoslavne bogomolje u Dalmaciji tri manastira: Krupu, Krku, i Dragović, i 54 crkve. I svud je uvodio red po kanonima, i uklanjao zloupotrebe i greške, gde ih je opazio.
Osem toga, starao se je jako da se za Srbe u Dalmaciji uredi kakva škola, da narod ne ostaje u tami.
Godine 1806, februara 17, po Požunskom miru, Dalmaciju zauzmu Francuzi, i uvedu onamo svoj red i svoju upravu.
Zelić, u svom „Žitiju“, lepo opisuje šta je nastalo u Dalmaciji, kad su Francuzi osvojili Mletke, i oborili republiku mletačku. Čim je pala uprava u Mlecima, nastalo je besuđe u celoj Dalmaciji: ko je bio jači, onaj je bio i stariji… Ali kad vlasti i starešine zauzete svoja mesta, onda je i pravoslavna crkva dobila slobodu kretati se u granicama svojih kanona, bez ikakve smetnje.
Godine 1808, jula 2, Zelić je iz Zadra otišao u Milan, i tamo, preko vicekralja Jevđenija, izradio te je Car Napoleon, ukazom svojim, naredio da pravoslavni Srbi u Dalmaciji dobiju svoga vladiku!
Da zahvale caru za ovu dobit, Dalmatinci su poslali u Pariz deputaciju. U ovoj deputaciji bio je i Zelić.
U Parizu se je Zelić predstavio Napoleonu, i nekoliko puta razgovarao s njim. Opis svega toga u njegovom Žitiju vrlo je zanimljiv.
Napoleon je, posle toga, postavio Venedikta Kraljevića za vladiku Dalmaciji, a za zastupnika mu, u Boci Kotorskoj, samoga Zelića.
I Zelić je u Boci radio svojski da uvede red u crkvene poslove. I ovde, opisujući zapuštenost i zloupotrebe sveštenstva, Zelić daje dragocenu građu za opis narodnoga života u ono vreme u onim krajevima.
Pred što će Austrijanci opet zauzeti Dalmaciju, Zelić da ostavku na zastupništvo vladičansko u Boci, i dođe u svoj manastir Krupu.
Odatle, kad se Austrija i Francuska zarate, ode 1814 u Beč, gde se je nagledao careva, kraljeva, knezova, i druge krupne gospode, koja se je bila stekla u Beč, radi Jevropskog Kongresa.
Dotle je već bio ostareo i obolestio se; ali je za to ne manje opisivao svoje vrlo burno žitije, i doveo ga je do godine 1817.
Zelić je, docnije, krenut iz svoga manastira Krupe, i zatočen u Beču, odakle je, posle, na svoju molbu, premešten u Budim gde je i preminuo godine 1838.
Boraveći u Budimu kao zatočenik, Zelić je, 8 marta 1825 godine, zaveštao 6000 forinata u zdravim cvancikama, dodavši, docnije, još 2100 forinata: na vaspitavanje pravoslavnih mladića iz Dalmacije za sveštenike pravoslavnoj crkvi u Dalmaciji.
Ova je zadužbina u Karlovcima; njom, kao i drugim narodnih fondovima, upravlja patrijarah srpski.
Ta Zelićeva zadužbina danas iznosi više od 26.000 forinata, to jest preko 52.000 dinara!
Gerasim Zelić napisao je svoje „Žitije“, i štampao ga u Budimu 1823 god. To je velika knjiga u 8-ni, sa 643 strane.
I „Žitije“ i „Fundaciju“ Zelićevu preštampala su Braća Jovanovići, knjižari u Pančevu, u svojoj „Narodnoj Biblioteci.“
Dao nam Bog ovakih kaluđera, kao što bejaše Gerasim Zelić!