Avramović Dimitrije rodio se u Sv. Ivanu, u šajkaškom bataljonu, 15 Marta 1815, od oca Mihaila i majke Sare.
Kao malo dete, odnesen je bio u Peštu, kuda mu se otad oko odselio, pa je, posle, vraćen u Novi Sad, gde je svršio osnovnu školu i gimnaziju.
Još tada se javila u njega velika ljubav i velika podobnost za slikarstvo. Ne imajući novaca da ode u koju školu za tu veštinu, Avramović je, u nekoga slikara Miše, i nekakoga Talijana, slikao male ikonice na staklu, te je za te svoje prve radove dobijao po koju paru, koju bi štedio da kupi koju knjigu, te da bolje što u slikanju nauči.
Ne gledajući na svoje oskudno stanje, Avramović, u svojoj dvadesetoj godini, ode u Beč, da se bolje nauči u svojoj umetnosti. U Beču je ostao samo godinu dana, pa se, zbog velike svoje siromaštine, morade vratiti kući.
Radeći bez odmora, Avramović nešto zaradi sam, nešto mu da otac, a 100 forinata poklonio mu je Mitropolit Stanković, te, s tom sumom, po drugi put, ode u Beč, i nastavi svoje učenje. Tada se mučio kao niko njegov; radio je od jutra do mraka, a često je gladovao radeći.
Ali baš to prekomerno naprezanje obrati na mladoga slikara pažnju učitelja, koji ga preporuče to bude pozvan u Beograd da slika sabornu crkvu.
Slike Avramovićeve mi Beograđani gledamo često, i nikad ne možemo da ih se siti nagledamo!
U slikanju Svetaca Srba, Avramović je gledao da dobro pogodi narodni karakter u licu i u odelu. I to mu je svuda išlo za rukom.
Posle je, po želji Kneza Karađorđevića, slikao i topolsku crkvu.
Srpska vlada, videći njegovo odlične sposobnosti, posla ga, godine 1846, da proputuje po Srbiji, da potraži po starim manastirima i crkvama starinske srpske slike, i da snimi što bude važno ili po samom predmetu, ili po odelu u svetaca.
Avramović svrši taj posao vrlo uspešno, i Ministarstvu Prosvete podnese, još te godine, svoj opis.
Zadovoljna ovom radnjom mladog umetnika, srpska vlada pošalje ga, druge godine, u Sv. Goru, da u onamošnjim manastirima potraži ono što bi zasecalo u istoriju i u umetnost.
Na ovom putu, Avramović je pohodio Carigrad i Solun, razgledao svetogorske znamenitosti, pobeležio i precrtao mnoge dragocene spomenike srpske.
Vrativši se u Beograd, Avramović je napisao, i o državnom trošku štampao:
- Opisanije drevnosti srpskih u Svetoj (Atonskoj) Gori, s 13 litografisanih tablica. U Beogradu 1847 (1849), u velikoj 8-ni strana 82;
- Sveta Gora sa strane vere, hudožestva i povesnice. Opisana Dimitrijem Avramovićem, živopiscem, u Beogradu, 1848, u 8-ni, strana 180.
Oba ova dela vrlo su zanimljiva kako za geografa, i istorika, tako i i za umetnika.
Osem ova dva dela, Avramović je štampao:
- Koredžija, prevod s nemačkog, 1845, i
- Zlatna Zrna, dve sveske, u Beogradu 1846.
U rukopisu je ostavio:
- Zlatna Zrna, svesku treću;
- Šaljivi Kalendar, i
- Živote srpskih živopisaca.
Oko ovoga poslednjega spisa ponajviše se trudio, zbirajući podatke sa svih strana; ali, na žalost, niti ga je dovršio on, niti ga je ko drugi, posle njegove smrti, nastavio…
U poslednje vreme bio je otišao u Novi Sad, gde je slikao crkvu Sv. Jovana.
20 februara 1855, na glas da je ruski car Nikola umro, Avramović padne od kaplje; posle tri dana, udar se ponovi, a 1 aprila dođe i po treći put, te mu prekine žicu života.
Avramović je sahranjen u porti Sv. Jovanjske crkve, u Novom Sadu1.
Živeći u Beogradu, Avramović je, o svom trošku, izdržavao Joakima Vujića, zaslužnog srpskog književnika!
Bio je veliki umetnik, i veliki rodoljub.
Bog da ga prosti! Slavan mu pomen do veka!
- Kukuljevića-Sakcinskoga Slovnik 13—15. ↩︎