Igumanov Sima (Andrejević) rodio se u Prizrenu, 30 januara, 1804.
Knjigu je učio u manastiru Sv. Marka, blizu Prizrena, gde mu je rođeni brat, Aksentije, bio iguman.
Za to što je odrastao u manastiru, kod igumana, Sima je prozvan „Igumanov Sima“; pa mu je to, kao prezime, ostalo za svagda.
Oko godine 1820, još vrlo mlad, vrati se Sima iz manastira u Prizren, i počne po malo trgovati.
Godine 1830, udruži se s prizrenskim pašom te, zajednički, podignu fabrike na reci Bistrici, više manastira Sv. Aranđela.
Godine 1835, ovoga pašu uklone iz Prizrena, i on odnese Simi 200.000 groša!
Sima se je oženio u Prizrenu devojkom Sultanom, iz kuće Vukića, s kojom je rodio sina Manojla i kćer Sofiju.
Godine 1840, da se osveti za šamar, koji mu je udario jedan Arnautin, Sima ubije toga Arnautina, i s toga se je morao ukloniti iz Prizrena, i doći u Srbiju, gde se je, po ondašnjem redu stvari, smatrao kao srpski građanin.
Radi svoje parnice s pašom za zakinutih 200.000 groša, ode u Carigrad, gde je, terajući parnicu, radio duvansku radnju.
Pošto izgubi parnicu, i pošto mu, u Prizrenu, umre žena i kći, Sima uzme sina Manojla, i pređe u Odesu, a odande ode u Kijevo gde je produžno radnju duvansku.
Radnja mu je išla dobro, i on je, za nekoliko godina, stekao krasne novce.
Sima je bio čovek proste pameti, a srca velikog; on je radio i tekao, ali je tekovinu svoju trošio ne samo na dobro svoje, nego i na dobro svojega naroda!
Živeći u Rusiji, mislio je o svojoj dragoj otadžbini, i pomagao joj čim je kad mogao. Tako je crkvama i manastirima u Staroj Srbiji slao knjige, putire, odežde, i druge stvari, koje su za lepotu pravoslavne bogomolje vrlo potrebne. Turcima od važnosti, i vladici Melentiju, slao je česte skupocene poklone, da bi bili blagi prema Siminoj braći Srbina.
Najposle, Sima je u Prizrenu podigao divnu zgradu za Bogosloviju, našao je učitelje, nabavio školske nameštaje i učila, i tu školu otvorio, na veliko dobro našega naroda i pravoslavne vere.
Iz Rusije, Sima se preseli u Beograd, i ovde kupi na Terazijama, na uglu do kuće pok. Jovana Mićića, lepo imanje, i to testamentom ostavi prizrenskoj bogosloviji.
Za izvršenje svojemu testamentu, umolio je beogradskoga mitropolita i dva trgovca.
Godine 1882 ode u Prizren, te razgleda svoju zadužbinu, i sva mesta gde je proveo detinjstvo i mladost.
Godine 1883, ispostivši prvu nedelju časnoga posta, i pričestivši se, Sima umre od kaplje, i bude saranjen u crkvi Sv. Marka, uza svoga oca i majku. Tu je crkvu on i obnovio, i nabavio joj zemalja i šuma, koliko joj treba da se može izdržavati.
Igumanov je bio čovek omalen, lica rumena kao ružica a kose, pod starost, bele kao beli sneg.
Njegov jedini sin Manojlo umro je još 1871 godine, i Sima, posle sebe, nije ostavio nikoga od poroda svoga, ali je ostavio svoju zadužbinu — Prizrensku Bogosloviju — koja će trajati dok traje Srba; i ostavio je sjajno ime dobrotvora srpske prosvete, a „dobro ime, po Sirahu, traje do veka!“
Simo! čestiti sine naroda srpskoga, za života ti je ruka svakad bila duga da pomogne, da učini dobro! O, neka bi Bog dao da, po smrti, ime tvoje povlači na sjajnu tvoju stazu druge rodoljube kojima je trude nebo obilno blagoslovilo!…