Katić Nikola rodio se u Rogači, u nahiji beogradskoj. Njegova majka rođena je sestra Katićima Janku, Marku, i Stevanu.
Godine 1813, aprila 24, umro je vojvoda Katić Stevan, i Karađorđe je, na njegovo mesto, postavio za vojvodu Nikolu Katića, sestrića njegova.
Nikola je došao na imanje svojih ujaka, i uzeo i prezime njihovo, jer, od tri brata, pravih Katića, već nije bilo ni jedne muške glave.
Nikola nije dugo vojvodovao: svega od aprila do 21 septembra 1813!
Za to vreme, u „Karađorđevu Protokolu“ nalazimo samo jednu zapovest voždovu na vojvodu Nikolu Katića (br. 1448), u kojoj mu nalaže: da odseče glave vojvodama Petru Moleru i Pavlu Cukiću, pa da ih pošalje u Topolu!
To je bio raspis na sve vojvode, kad su se ono, ova dvojica, bila odmetnula od vlasti za neko kratko vreme.
Šta je bilo s Katićem Nikolom 1813, ne umem kazati, a pominje se da je bio na onom znamenitom sastanku, u Rudovcima, gde je ugovoreno da se na novo ustaje na Turke, i godine 1815, posle takovske odluke, poveo je Kosmajce odmah u boj.
Po što se ratovanje svršilo, i s Turcima uglavio mir, Knez Miloš je postavio Katića za kneza knežine kosmajske. A kako je u Rogači bio sud za beogradsku nahiju još od onoga doba, otkad je Janko Katić postao starešina narodni, to je i sada sastavljen sud u tom selu za beogradsku nahiju, i u tom je sudu bio Nikola Katić i kao sudija, i kao „knez“, i kao „kapetan“; tako razno nazivan, on je uvek vršio jednu istu službu.
Ne će biti od štete ispisati jednu presudu toga rogačkoga suda, u kom je Katić bio sudija i, u ovom slučaju, u neku ruku, i optužena strana.
Evo toga celoga slučaja, onako kako ga je pričao sam onaj koji je pred sudom odgovarao, i sudsku presudu trpeo.
U ono vreme, kad je sud beogradskoga okruga bio u Rogači, jednoga dana, momak Kneza Nikole Katića, Živko Davidović, na dobru konju, s pištoljem za pojasom, izjaša iz sela Rogače, i uputi se drumom k Beogradu.
Ne hoteći ići kolovozom, kuda je bila još po neka bara od kiše, Davidović se primi rudine, i skoro naiđe na ovce koje su bezbrižno pasle po poljani.
Na jedan mah, ruknu veliki ovčarski pas, i kidisa na konjanika, da ga svali sa sedla. Davidović se maši za pištolj, da se odbrani. Puška puče, a pas, pogođen baš u čelo, prostre se na travu. Davidović odjezdi svojim putem, i ne okrećući se da vidi šta bi se njegovim napadačem.
Kupivši u Beogradu za što je bio poslan, Živko se vrati u Rogaču, ali kad prispe Katićevoj kući, u kojoj je onda stanovao beogradski okružni sud, začudi se, videći jučašnjega psa u u avliji, pred sudnicom, i njegovoga gazdu, seljaka, da čeka da iziđe pred sudije na tužbu.
Kako Davidović odjaša od konja, zovnuše ga u sud, a pustiše i seljaka, gazdu ubijena psa.
— Šta se ti, brate, upita sudija Laza Ivanović Brka: — žališ na Knez-Nikolina momka, Živka?
— Gospodo sudije! reče seljak, iskašljujući se: — žalim se što mi je ubio čuvara moje stoke, moga imanja, moje kuće.
— Kako je to bilo, Živko? upita predsednik i momka.
Živko kaza u kratko sve kako je bilo.
— Gospodo sudije, veli seljak, prenemažući se: — vi ćete reći pseto je to, pa nije ništa; ali verujte Bogu, a ne meni, ja bi mu lakše oprostio da mi je ubio vola iz jarma, nego ovoga psa.
— Kako će pas biti skuplji od vola! reče sudija Katić: — Prekrsti se ti, brate!
— Ne znaš ti, kneže, koliko je meni valjao ovaj pas. Zlotvor nije smeo prići mome stanu, kad mi je taj pas bio kod ovaca. Kad bi koja ovca gde zastala, on dođe pa je, lepo, sobom pogoni da ne ostaje od stada…
— To je depo, ali je drugo pas, a drugo je vo — hranitelj!
— Ko? ver’ i Bog, reći će seljak, da bi dokazao veliku svoju štetu: — da mi je brata rođenoga ubio, lakše bih mu oprostio, nego ovoga psa!
— Na polje! Ciganine jedan! Ciknu Laza Brka: — zar ti, nikakav čoveče, porediš brata sa skotom?
Seljak izađe na polje gunđajući, da će se tužiti Knezu Milošu.
Sud naredi te se izmeri ubijeni pas. I izađe u njemu 25 oka.
— Kneže Nikola, reče sudija Brka: — goveđe je meso na klanicama 12 para oka. Plati ovom čoveku po 12 para za svaku oku ubijena psa!
Katić izvadi i izbroja pare. Sad Brka uzva seljaka i dade mu pare.
Seljak primi pare, ali reče da će ići na žalbu čak Knezu Milošu.
— Idi ti kud ti drago. Pravijega suda ne ćeš naći, nego još možeš izvući batina!
I tako Živko Davidović prođe vrlo jevtino na sudu: za njega je štetu platio njegov gazda N. Katić.
Katić Nikola bio je čovek stasit, lep na oči, pametan, rečit, lak na konju, junak u boju, a pravedan u sudu.
Umro je 22 dokembra 1833, pošto je proveo u službi 21 godinu, i ukopan je kod sibničke crkve, gde i ujak mu vojvoda Janko.
Bog da ih prosti obojicu.