Kurlaga Vučić sa Stapara, više Užica, bio je buljubaša na Šarganu, kuda je išla granica Srbije pre 1833. Kurlaga je, po zapovesti Kneza Miloša, naplaćivao carinu od trgovaca koji su tuda prolazili.
Godine 1830, udari preko Šargana Ahmet Kusov, Turčin iz Užica, s devojkom i svatovima, idući iz Bosne. Kurlaga zaište carinu. Turčin ne dadne, a devojka brizne plakati, čuvši da Vlasi još mogu od Turaka naplaćivati carinu!
Posle mnogo reči, Kusov plati što se od njega tražilo, ali se zareče, da će se Kurlagi osvetiti za to.
Godine 1832, februara 14, Kurlaga siđe poslom u Užice knezovima. Oni mu reknu da ni pošto ne ide u Donju Čaršiju, jer mu Turci mnogo prete. Kurlaga navlaš ode baš na dućan samom Kusovu. Dogodilo se je da je Turčin, baš u taj mah, na gornjem boju svoje kuće, tukao svoju ženu. Kurlaga, čujući vrisku, vikne:
— Ne udri žene, Kusove!
Turčin izmoli glavu kroz prozor, pozna Kurlagu, pa ostava ženu, uzme dve male puške, i siđe na zemlju. Došavši do Kurlage, bez jedne reči, skreše obe u Kurlagu, a puške mu — ne sastave!
— Stani Turo! vikne Kurlaga: — ovako se bije! I srebrnjakom pogodi Kusova posred čela. Tim metkom rani još jednoga Turčina, koji se je blizu desio. Drugi Turci pritrče i Kurlagu ubiju tu na mestu.
To načini čitavu bunu u varoši. Knez Miloš, doznavši za to, iseli sve Srbe iz Užica u Požegu; preseli i okružni sud, a Srbima iz okolnih sela zabrani ići u Užice na pazar.
Užičanima, preseljenima u Požegu, nije bilo ugodno novo mesto. Žalili su se da im deca umiru. A Turci Užičani opet ostali su bili kao u opsadi. Za to su se i oni molili Knezu Milošu da se Srbi vrate u Užice.
I Knez je to dopustio tek godine 1835.
Taj se slučaj u Užicu zove: Kuragina Krajina.