Lazić Vasilije rodio se u selu Suseku, u Sremu, 1 januara 1798, od oca Đorđa, sveštenika, i matere Vasilije.
Osnovnu školu svršio je u mestu rođenja svoga, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima,
Lazić je mislio zapopiti se u svojemu selu; ali, kad mitropolit pretpostavi njemu slabijega bogoslova, manu se popovine i ode u Peštu, te svrši prava.
Godine 1823, septembra 26, položio je, kao pravnik, advokatski ispit „s hvalom“, i dobio diplomu, da može raditi pravozastupničke poslove.
Posle toga, Lazić je i radio poslove pravobranilačke, i predavao, kao profesor, u učiteljskoj školi u Somboru, a bio je i zastupnik fruško-gorskih manastira.
Za to vreme, sedeo je u Somboru. Mitropolit Petar dotle ga je, u dva maha, pozivao da dođe ovamo u Srbiju.
U Somboru, Laziću opštinari učine neku krivdu, s koje on odmah preda svoje stvari na doboš, i dođe u Srbiju.
U Beogradu je, nekoliko meseca, bio sekretar u državnom Savetu, a posle ode za sekretara beogradske konzistorije, gde je ostao do smrti.
Uz tu dužnost, Lazić je dugo cenzurisao knjige i novine. I, na hvalu njegovu, može se reći da se u tom poslu nije odlikovan osobitom revnošću i oštrinom! Evo tome jednoga svedočanstva.
Jednom je hteo ići u selo Susek, po svom poslu, pa je molio arhimandrita Savu Jovšića da ga, za neko vreme, odmeni u cenzorstvu.
— Ne mogu vam to učiniti, rekne Jovšić: — Ko će, vragu, čitati tolike novine?
— Ne treba to sve čitati, odgovori Lazić.
— E, pa kako ću cenzurisati?
— Vrlo lasno: uzmite u ruke novine, pa prelećite očima preko vrsta, i samo motrite nema li gde koja od ovih reči: „Knez,“ „pravitelstvo“, „mitropolit“, „crkva“, i ako tih reči nema, puštajte slobodno; a nađete li gde koju od tih reči, ustavite se, i vidite šta se o njoj veli.
V. Lazić je bio čovek na svatanju bistar, na jeziku oštar, a na peru lak. Uz to je bio navikao verovati da je srpska narodnost u ondašnjoj literaturi, a pravoslavna vera — u crkvenom slovenskom jeziku, onakom kakav je u crkvenim ruskim knjigama.
S toga je, inače dosta težak čovek, ustajao da se bori protiv Vukove reforme u jeziku, i pisao je o prevodu Novoga Zaveta članke u nekolikim listovima onoga vremena protiv novoga pravca.
V. Laziću je Đ. Daničić prvi put odgovorio na Todorovu Subotu, 1848, a drugi put — na Đurđev dan, 1848.
Osem toga, u ondašnjim beogradskim Srpskim Novinama, štampao je V. Lazić nekoliko dopisa o srpskim stvarima u Vojvodini 1848. Sve te dopise oštampao je u jedno, pod imenom: „Despotstvo srpsko, Sloboda srpska. V. D.
U zasebnom životu, Lazić je bio čovek vrlo smeran; nije se otimao za velike službe, ma da je vešto umeo namignuti na onoga koji se velikašima udvara:
— Pogle! Pogle! rekao je on jednom svom prijatelju, pokazujući, kroz prozor, činovnika N: — već se pogurio od revnosti: svima će ministrima čestitati novu godinu. E pravo je da avansuje!
Pun je bio bodljikave šale i, ne smejući se nikad, mogao je, svojim dosetkama, nasmejati svakad celo društvo. Njegove dosetke pričaće se dugo u beogradskoj konzistoriji.
Dolazio je od kuće, s Vračara, u konzistoriju, na taljigama, preko Terazija. Vraćajući se kući, ako duva ustoka, Lazić se okrene leđima kočijašu, pa se tako natraške vozi kroz Beograd.
Rado je mnogoga počastio, i siromahu pružio, a nerado je sedao za tuđsto: najvoleo je „svoju kućicu, svoju slobodičicu“.
Lazić je umro u Beogradu 17 avgusta 1876, i sahranjen je kod Markove Crkve.