Lindenmajer Emerik D-r, rodio se u Oraovici, u Banatu, 1806; a odrastao je u Čakovu, mestu rođenja Dositijeva.
Škole je svršio u Pešti, i u Beču, gde je postao doktor u medecini.
Godine 1835, prešao je u Srbiju sa željom „da, po svome znanju i lekarskom iskustvu, Srbiji čestito i iskreno posluži.“
Prvo je počeo služiti u vojsci, koja se je onda tek zavodila u Srbiji, i zvala se „kneževa garda.“
Godine 1839, jula 18, postao je štabni doktor „garnizonoga vojinstva.“ Kao stručni referenat za čuvanje zdravlja vojničkog, Dr Lindenmajer je, svojim razumevanjem službe, pribavio upravi vojnoga saniteta toliku važnost da je ona bila naročito odeljenje glavnoga štaba, i da se ni jedna naredba, koja se je ticala vojničkoga zdravlja, nije mogla izdati dokle na nju ne pristane, i dok je ne premapotpiše štabni doktor!
Služeći u vojsci na takom mestu, Dr Lindenmajer je:
Uredio vojničku bolnicu, u Beogradu: umnožavao je vojno sanitetsko osoblje, prema rastenju vojske; uredio je garnizonske bolnice u Kragujevcu i u Ćupriji, izradio je najprostranije uređenje vojnih bolnica u opće, unapređivao je tadašnju državnu apoteku u Kragujevcu, ustalački je nastajavao da suzbije zarazu velikih i malih boginja, koje su besnile u prvoj vojsci.
Godine 1845, pošto je dr Stejić otišao za glavnog sekretara u državni Savet, D-r Lindenmajer, 23 juna, bi postavljen za načelnika sanitetskog odeljenja u ministarstvu unutrašnjih poslova; a kako je, u ono vreme, ministar unutrašnjih poslova držao i vojsku, to je D-r Lindenmajer imao da upravlja i civilnim i vojnim sanitetom.
U novom svom zvanju, D-r Lindenmajer se je revno borio protiv bolesti „frenge“ koje je bilo u mnogim okruzima u Srbiji: prekratio je prodavanje otrova i lekovitih stvari bez kontrole, popravio je materijalno stanje okružnih lekara, koji su onda mogli dobiti samo 300 talira kao najveću platu; izradio je, 1846, prvi kredit za uređenje Kisele vode, u Bukoviku, stvorio je službu za prvu izučenu babicu u Srbiji, izradio je, u društvu s Jov. S. Popovićem, projekt za uređenje sirotinjskog fonda u Beogradu, na koji su se, posle, ugledale i druge varoši. Od mnogih pouka, uputa, pretpisa, i naredaba, što je D-r Lindenmajer izradio, pominju se ovde samo one o upotrebi haljina koje ostaju iza ljudi, umrlih od zaraznih bolesti; one protiv šuge, protiv golubačke mušice, besnila, i goveđe kuge.
Karantinima i sastancima na granici državnoj poklanjao je osobitu pažnju. U tim zavodima bilo je onda oko 100 činovnika, koji su svi tako vršili svoje službene poslove, da su se stranski stručnjaci, izašiljani od svojih vlada u Srbiju, o njima izražavali osobitom hvalom.
D-r Lindenmajer je izradio da se ni jedna veća telesna kazna u Srbiji ne izvršuje, dokle osuđenike ne pregleda lekar, i ne kaže: može li tu kaznu izdržati. On je izradio da se podigne zgrada za vojnu bolnicu, sa 120 postelja, a tako isto i za prvu okružnu bolnicu u Gurgusovcu, gde su naročito lečeni „frengavi“ bolesnici.
On je, koliko toliko, uredio mineralne vode u Srbiji, postavio nadzornike i hamandžije. Koliko se za te vode starao pokazuje i knjiga njegova „Opis mineralnih voda u Srbiji,“ koja je štampava srpski i nemački, 1856.
Godine 1848 i 1849 borio se je uspešno protiv kolere.
On je zaveo stalni lekarski odbor, kao najviše stručno telo za konsultovanje, i uveo je među lekarima zadrugu za nabavljanje i razmenu stručnih knjiga, i izradio je državnu pomoć prvom Srbinu iz Srbije koji se odao na medicinu, i koji ga je, posle, u službi odmenio.1
Prvog aprila 1859, Knez Miloš postavi za načelnika saniteta, Dra Stevu Milosavljevića, a Dr Lindenmajer je, posle toga, došao u penziju.
Lindenmajer je bio čovek vrlo blage naravi, i blagorodnoga ponašanja. Njega su svi činovnici u ministarstvu poštovali i voleli kao da im je bio rod.
Polazeći iz ministarstva u privatan život, on se je lepo praštao sa svima. Jedan od mlađih, slobodnijih činovnika rekne mu:
— Pa vi biste, Gospodine, još mogli služiti?
— Gospodine, ovako je našla za dobro Njegova Svjetlost; pa ovako mora i biti.
I suze mu grunu iz očiju.
Od toga doba, živeo je u Beogradu, u penziji, i odlazio je tek u nekolike kuće svojih prijatelja i poznanika.
Za to vreme, tiho i marljivo, napisao je na nemačkom jeziku i u Temišvaru, 1876, štampao delo:
„Srbija, njen razvitak i napredak u sanitetu, s beleškama o celokupnim sanitetskim odnošajima na Istoku.“
Dr Lindenmajer je preminuo u Beogradu, 12 oktobra, 1883, i saranjen je s vojničkim počastima.
Bilo se zaboravilo da je on nekad služio u vojsci, te su Beograđani bili iznenađeni, videći pokojnika na mrtvačkim kolima, pa pred njim ide katolički sveštenik, a za njim vojna muzika i bataljon vojnika.
Za ovu počast, i za lepu nadgrobnu besedu, velika hvala G. Dru Vladanu Đorđeviću, ondašnjem načelniku saniteta.
Dr Lindenmajer se nije ženio. — Svoju odabranu biblioteku ostavio je sanitetskom odeljenju ministarstva unutrašnjih poslova.
Mislimo da samo vršimo dužnost pravde i prema Srbiji i prema pokojniku, kada sinovljom zahvalnošću pominjemo ime ovoga vrednoga, ovoga čestitoga, ovoga smernoga radnika na njivi naše otadžbine.
Svetao mu pomen do veka!
- Narodno Zdravlje za 1883. str. 162—164. ↩︎