Loma Arsenije rodio se u selu Dragolju, u Kačeru rudničkom. On je bio među onima koji su prvi, s Milanom Obrenovićem, došli Karađorđu na Rudnik, 1804.
Odmah posle toga, postao je buljubaša u Kačeru. Loma je bivao u mnogim bojevima, i dopadao je grdnih rana; neke je izvidao, a neke je nosio do smrti, teke ga je sudbina čuvala da pogine na prevari, kada je ono dao tvrdu veru da neprijatelju, koji mu se je na veru predao, ne će biti ništa.
Godine 1811, Loma je postao vojvoda u Kačeru.
Godine 1813, nalazio se je, s Kačercima, na Deligradu, i tu se bio, i otadžbinu branio do propasti Srbije.
S Deligrada je došao kući, smirio se, i — najposle — predao Turcima.
Kad je ono, u Rudovcima, ugovarano da se, na novo, ustaje na Turke, i Loma je bio na tom dogovoru.
Godine 1815, odmah po dogovoru u Takovu, Loma je, po Miloševoj naredbi, sa svojim Kačercima, opseo grad Rudnik, u kom je boravilo nekoliko Turaka s porodicama. Njih Loma pozove na predaju, obrekavši im miran prolazak, ma kud da pođu. U gradu Rudniku zapovedao je tada neki Ago Tokatlić, koji pristane da se preda, izađe pred Lomu s hlebom i solju, i tu, sa svim po narodnom običaju, dadu jedan drugome veru da prevare ne bude. Posle toga, Tokatlić, sa svojim sestrićem, i još 30 turskih porodica, krene se iz grada. Loma ih pričeka, i pođe pred njima do puta ka Užicu. Kad su bili na mestu gde je danas rudnička škola, tu bejaše zaseo, iza jedne lipe, neki Martinović iz Bosute, s jednim drugarom, pa viknu:
— Tokatliću, ostavi mi pištolje; ili glave odavde ne ćeš izneti!
Na vraga, Tokatlić je, negde pre, bio oteo neke pištolje od ovoga Martinovića.
— Hajd’ otalen, kaurine! Evo ti Loma, pa se kusuraj s njim: ja putujem na veru, a pištolja ne dam!
Na to Martinović opali pušku, i Tokatlić, pogođen, strovali se s konja. Martinović poleti da mu iza pojasa uzme pištolje; ali Turčin, još vruć, skreše i Martinovića grdno rani. Onaj drugi Srbin dotuče Tokatlića.
To se sve svršilo u jedan časak.
Slučaj taj pomete i Srbe i Turke; i jedni i drugi dočepaju se oružja. U nevolji jedan Turčin, videći Karatošića iz Kopljara, vikne:
— Karatoša! junački sine, ne daj!
Loma je trčao od jednih k drugima, dokle ih nije stišao, i, kako tako, izmirio.
Pošto su Tokatlića ukopali na mestu pogibije, njegov sestrić usedne na njegova hata, vrlo dobra mrkova, i pođu dalje.
Išli su starim putem na Brekinju, kuda se pre išlo na Brusnicu. Kad su bili na sadašnjoj Delalića prlini, Loma je bio izmakao napred pred Tokatlićevim sestrićem, jer je i pod Lomom konj bio osobito dobar. Počela je padati kiša; Loma natuče na glavu kukuljaču od svoga gunja.
Kivan zbog smrti svojega ujaka, Turčin je bio smislio da se iskali na Lomi. Za to izvuče jatagan da Lomu udari po vratu, ali mu se, s nožem, izvuku i korice. Osetivši za sobom neko šuškanje, oma se okrene, a Turčin se brže dovije i rekne:
— Lomo! Ti, vidim, nisi bio rad ovome što se sada dogodi; nego na ti, za spomen, ovaj moj nož!
— Ja ga primam, rekne Loma: — podaj ga mome barjaktaru!
Barjaktar Lomin, Ilija Dembuba, iz Bosute, primi jatagan, i putovanje se produži. Kiša ospe još jače; Loma nabije još bolje kukuljaču na glavu. Turčin uvreba trenutak, trgne pištolj, skreše Lomi u potiljak, pa obode konja i odleti put Užica. Loma padne s konja, i ubije se o zemlju još više; jer je u njemu bilo na kantar 110 oka!
Kad Srbi to vide, potegnu oružje, i poubijaju gotovo sve ostale Turke. Tokatlićev sestrić već umakne i, toga dana, stigne u Užice.
Loma je, posle nekoliko dana, umro u kući kapetana Marka Rakića, na brdu Blatima, i ukopan je tu u Rakićevoj livadi, blizu kuće u kojoj je izdahnuo. Lomu je olovo udarilo u glavu, iza desnoga uha, kost mu nije povređena, samo ju je olovo jako očešalo pa otišlo. Na njegovu grobu leži velika ploča bez ikakva zapisa.
O Lominoj smrti Milutinović priča malo drugojače (130 do 134), ali sam ja ipak uzeo ovo kazivanje.
Loma je bio junak u boju, mudar na dogovoru, za to je svud bio uvažavan. Jokić veli za njega: „Grdne je rane imao“. Stasa je bio visoka, snage krupne, pune; smeđ; dugih a retkih brkova; niz leđa mu je uvek visila pletenica kose, a na sebi je svakad nosio zelenu dolamu.