Marković Svetozar, publicista, rodio se u Zaječaru, septembra meseca, godine 1847.
Osnovnu školu svršio je u selu Rekovcu a polugimnaziju u Kragujevcu. U Beogradu je dovršio gimnaziju, i dve godine tehničkoga odeljenja u Velikoj Školi.
Godine 1866 carska ruska vlada javila je vladi srpskoj, da je u Институту инженѣровъ и путей саобщтенія u Petrogradu otvorila dva mesta za dva pitomca iz Srbije.
Na to srpska vlada odabere iz Velike Škole Aleksu Kneževića i Svetozara Markovića, kao odlične đake, za pomenutu školu.
Pisac ovih redova, po naredbi ondašnjega ministra prosvete, ova je dva mladića odveo i predstavio ovdašnjemu ruskomu konsulu, N. P. Šiškinu, koji im je vizirao putne isprave, i dao potrebna uputstva za Petrograd.
Godinu dana docnije, o Moskovskoj etnografskoj izložbi, pisac je, za svoga bavljenja u Petrogradu, pohodio Институтъ Инжењеров, u kom su se učila ona dva mladića Srbina. Kneževića je video u školi, a Svetozar je, po savetu lekara, sa slaba zdravlja svojega, bio otišao na jug. Docnije je Marković morao sa svim ostaviti Petrograd, u kom lima nije ni malo prijala njegovomu i inače slabačkom zdravlju.
Koliko je egzaktne nauke Svetozar izneo iz škole, u kojoj se, u svoje vreme, učio i znameniti Totleben, teško je odrediti, ali da je žudno čitao i dobro pamtio sve što su pisali Černiševski i drugi ruski pisci, obelodanio je on sam potonjim radom svojim.
Svetozar je, vidi se po svemu radu njegovu, bio mladić s obilnim umnim darovima, a uz to je imao dušu dobru, i srce bolećivo.
Još dok se bavio u Petrogradu, napisao je članak: Pevanje i Mišljenje, u kom je napadao na ondašnji pravac naše lepe književnosti, tražeći da pesnici više misle kad pevaju, i da u pesmi glavno bude zdrava, jezgrovita sadržina, a ne pesnička forma.
Godine 1869, Svetozar je prešao u Švajcarsku, na Cirišku politehniku. Zbog članka „Naše obmane“, u kom je kritikovao naš Ustav, izgubio je državnu pomoć.
U to vreme, već je bila postala družina, koja se zvala: Ujedinjena omladina srpska. Svetozar se nije slagao s programom rada toga udruženja. Zato je ogledao člankom: Velika Srbija, da istavi pogrešnost toga programa, i da omladinu uputi realnijim radikalnijim pravcem, ali u tom nije mogao uspeti.
Vrativši se u Srbiju 1870, Svetozar je počeo samostalno raditi o udruženju na novim osnovima. U toj nameri počeo je izdavati list Radnik. U tom listu pokazao je i svoje veliko znanje, svoju bogatu načitanost, veliko bogastvo ideja, i dotle neobičnu lakoću i jasnoću u pisanju i izlaganju. On je raspravljao veliko i zapleteno društveno pitanje, koje u svetu pokreće milione radnika; to je pitanje Radikalni preobražaj društva. Kakav titanski teret za mladića od 23 godine!!
Posle nekog vremena, list Radnik je morao prestati, a i sam Svetozar ukloniti se iz Srbije u Ugarsku, u Novi Sad.
U Novom Sadu Svetozar je dovršio i izdao svoju studiju: Srbija na Istoku. Tu je, dalje, izradio članak: Realizam u nauci i u životu, koji je štampan u 112 i 113 knjizi Letopisa Matice Srpske. A najveće i najznamenitije njegovo delo, u Novom Sadu izrađeno, jeste: Načela narodne ekonomije, ili Nauka o narodnom blagostanju, što je rađeno po čuvenom ruskom piscu N. G. Černiševskom.
Iz Novog Sada Svetozar se vratio u Srbiju, i otpočeo je raditi na kragujevačkom listu Javnosti. Tu je bio osuđen na 9 meseca zatvora, koji je otrpeo u požarevačkoj apsani.
Izišavši iz zatvora, otpočeo je izdavati list Oslobođenje.
Kao što je ranije pomenuto, Svetozar je bio uvek slaba zdravlja, a sada mu se slabost toliko uvećala da je, na navaljivanje prijatelja, pošao u Primorje, da provede zimu u blažoj južnoj klimu. U tom putu za Dalmaciju, Svetozar umre u Trstu, u bolnici Hospitale Civico 26. februara 1875. Telo je njegovo preneseno u Jagodinu 16 marta a 17 je sahranjeno.
Osem spisa, koje smo ovde spomenuli, Svetozar je štampao mnoge članke: u Zastavi, Mladoj Srbadiji, Srbiji, Pančevcu, Matici, Trgovinskom Glasniku, Letopisu, Narodnom prijatelju, Javnosti, Glasu Javnosti, Radu, Oslobođenju, i u ruskim časopisima: Народному дѣлу, i Отечественым запискама!
Svetozara priznaju za tvorca radikalnog i realnog pravca u Srbiji!
Još je rano izricati konačnu presudu Svetozarevim delima. Ali kad se pogleda na kratkoću njegovoga veka, i na količinu i literarnu obradu onih spisa, koji su izišli iz njegova pera, onda se čovek mora čuditi i obilju sabranoga znanja, i bogastvu ideja, koje su se tako reći rojile iz njegove glave.
Misli svoje on je izlagao lako, brzo, jasno i vešto, kao niko pre njega; on ih je širio s ljubavlju i oduševljenjem, a tumačio ih je perom veštim, oštrim, drskim.
Srećno mladićsko doba, kada se boleća duša može da blaži bar verom u mogućnost opšte ljudske sreće na zemlji!
Svetozar je imao tu veru, s toga je njegovo boleće srce zagrevalo sve njegove preobražajne propovedi i predloge.
Nikakav preobražaj ne dolazi, dokle najpre ne plati veći ili manji danak carstvu utopija. Svetozaru je taj danak mogao dopasti veći baš s toga što je on, još tako mlađan, uzeo na se tako titanske predloge!
Tek vreme može pokazati: što je u Svetozarevu radu ostvarljivo, a što je bilo namenjeno samo da koju provalu više otvori.
Svakojako: Rad je život, a nerad je gotova samrt!
Neka je radu vazda hvala i slava!