Mićić Jovan, rujanski srdar, rodio se u selu Mačkatu, više Užica. Za njegova detinjstva, roditelji mu pobegnu u Crnu Goru, i stane se u Gornjoj Morači; a kad Srbija, 1804, zarati s Turcima, ovi se vrate u svoju postojbinu, i nastane se u selu Rožanstvu, blizu Mačkata.
Kad je Knez Miloš, kao vojvoda, komandovao vojskom na onom kraju, Mićić je već bio uz njega momak, i odlikovao se je u bojevima osobitim junaštvom.
Najpre je pobio, u Čajetini, Turke Lomigore, i time je izašao na glas u svoj srpskoj vojsci.
Drugi put je Mićić osokolio na Bauriću, gde je, na Drinčićevu hatu, izašao na megdan nekakom Turčinu Bošnjaku, i pogubio ga.
Posle srpske propasti 1813, Mićić se odmetne u hajduke, a čim čuje da je ustao Knez Miloš 1815, odmah dođe u Crnuću, i stavi se pod zastavu i komandu Miloševu.
I u novom ratu, Mićić se odlikovao svuda, a osobito na Čačku, i u Dragačevu, goneći Turke koji su, posle poraza svoga na Ljubiću, uzmicali ka Senici.
Kad se ratovanje svrši, Mićić ostane uz Kneza Miloša, kao momak njegov. Godine 1819, septembra 13, postavi ga Knez Miloš za kneza, a docnije za srdara knežini Rujnu.
Kao srdar rujanski, Mićić je ostao dugo. Za to vreme sedeo je mahom u Čajetini, ali je i u Arilju imao svoje konake. Njegova je dužnost bila, pored ostaloga, da dobro pazi na Turke Užičane, i da njihovu silu i samovolju ukroćava.
Ali, besprekoran u ratu i u branjenju narodnih prava od tuđina, Mićić je bio, u ravnoj meri, lakom i na tekovinu svojih sugrađana. S toga su se digle na nj velike tužbe Knezu Milošu.
Da bi nezadovoljnike utišao, i da bi svačiju samovolju stegao, Miloš je poslao u užičku nahiju Vujicu Vulićevića i Protu Žujovića da sve te tužbe izvide. A Mićiću je pisao da se, čas pre, izmiri sa svojim tužiocima „primolivši ih nešto da mu oproste, a nešto da im vrati u novcu, u stoci, ili čim može, tekem da sve legne pre dolaska komesara“!
Drugi put, kad se Mićić s Demirom bio posvađao, slao mu je u komisiju Iliju Markovića iz Šapca i Protu Mateju Nenadovića.
Posle ustava 1838, Mićić je naimenovan za načelnika okrugu užičkom s činom pukovničkim.
Godine 1842, kad se ono u Srbiji izvrši velika promena, Mićić se je, kao prijatelj Obrenovića, iz Užica bio krenuo ka Kragujevcu da božem okrene pobedu na njihovu stranu; ali, posle uzaludnoga oklevanja u Čačku, u Bresnici, Vraćevšnici, i Trbušnici, ne učinivši ništa, naumi i pođe da beži u Crnu Goru, pa ga, u Zlatiboru, u mestu Zovi, u čobanskoj kolibi, opkoli Miljco Trifunović, novi užički načelnik, s 200 ljudi, uhvati, veže, i svede u Užice. Iz Užica je poslan u Beograd gde je, pričaju, na volujskim kolima, vožen kroz turske ulice, na porugu onih koji su se onda slavili pobedom. Odavde je oteran u Gurgusovačku Kulu, u kojoj je umro 27 dekembra 1844.
Priča se da je, kao sužanj u kuli, iskao malo čorbe da jede, i za to obricao sto dukata, pa mu braća nisu htela dati!…
Docnije, meseca maja 1856, sin njegov Jevrem preneo je kosti njegove u Arilje, i sahranio ih kod crkve.
Mićić je bio strašan za Turke na onom kraju. On je svakad išao kao kakva oružana sila. Boraveći na Čajetini, on u Užice, i u najmirnije dane, ne bi slazio bez 40 svojih odabranih momaka. Njegovi su hatovi bili iz najčuvenijih rgela u turskoj carevini, a rahtovi i nakiti bili su za pravu priču. On pak, srdar rujanski, živeo je, nosio se, i provodio, kao kakav mali carić na istoku.
Sa svega toga, bio je neprijateljima srpskim veliki i strašan.
Kad se je, godine 1834, udarala državna granica između srpske kneževine i turske carevine, Mićić je neobično revno nastajavao da što više sela i prostora dođe ovamo k Srbiji, a da ne ostane poda Turskom. Želja mu je bila da granicu svede Limom na Višegrad, ali mu ta lepa želja osta pusta.
Mićić je bio čovek srednjega rasta, vrlo pun, glomazan, ali na konju lak, na pušci pouzdan, i u svemu hitar kao pravo zlatiborsko čedo.
Od krvi ljudske nije se grozio ni najmanje, pa bila ona neprijateljska ili prijateljska.
Pored mnogih tereta, pravih ili nepravih, na njegovu se dušu stavlja i smrt Mladena Milovanovića, bivšega predsednika Soveta, za vremena Karađorđeva, koji je poginuo u Očkoj Gori, više Čajetine. Nehvalan spomen ostavio je u Rujnu svome imenu i svojom velikom slabošću prema ženskoj strani. Njegovo junaštvo na tom polju stvorilo je poslovicu koju onamo svak zna, ali koja se zapisati ne može sa svoje suvišne nagote!