Nenadović Jakov, mlađi brat Kneza Alekse Nenadovića, rodio se u selu Brankovini. Do smrti brata svoga Alekse, Jakov je gledao kuću, i trgovao, a u narodne se poslove nije mešao.
Mehmed-Aga Fočić, pogubivši Kneza Aleksu, u Valjevu, pozove Jakova, i ponudi ga da bude knez na Aleksinu mestu. Jakov ponudu ne primi, nego istavi Fočiću nekoga Peju, koji je služio u Kneza Alekse, a bio je nešto i svoj Nenadovićima.
Među tim je ustanak već planuo u Šumadiji, i širio se na sve strane. Jakov odmah počne pribirati oko sebe ljude, i spremati se da osveti brata. Znajući da je u Valjevu Turaka malo, i da njima ni otkuda ne može pomoć lasno doći, on Valjevo ostavi, pa se prvo uputi k Šapcu, i na toj strani najpre se sudari s Turcima, mestimice, na selu Beljinu.
Jakov, kao trgovac, imao je, još pre ustanka, poznanika u Sremu. Među patriotima na onoj strani, koji su želeli uspeha srpskom ustanku, bio je i neki Dimitrije Puljević, trgovac u sremskoj Mitrovici1. Taj čovek je dobio za novce jedan top iz grada Varadina, i doturio ga Srbima, naravno opet za dobre pare. Jakov je, s tim topom, došao na Šabac, i stao tući varoš. Jakov je prvi osvojio Šabac od Turaka!
Vuk priča da se je Jakov time bio tako podneo da je gotovo Crnoga Đorđa držao za manjega od sebe. To je moglo biti amo kad je Đorđe daleko, a kad je blizu, nije ga za onda bilo ko bi se prema njemu mogao isprsiti!…
Posle slavne pobede na Mišaru, 1 avgusta 1806, kad su sve vojvode: Karađorđe, Milan Obrenović, Knez Sima, Jakov, Marko Katić, i Prota Nenadović, bili pred Šapcem, piše rodoljubivi Kosta Jovanović: — Jakov je skoro na smert bolestan, ali ne sme da leži; jerbo mu Đorđe kaže: „Nisi nikad ni valjao; zelenu tikvu prvi mraz ubije, pak, siroma, od Đorđa živ umro; ne sme okom trenuti“2.
Za osudu je Jakovu što je onako verolomno ubio Ćurčiju, makar da je onda tako vreme bilo.
Godine 1811, po onoj čuvenoj reformi, Jakov je pozvan u savet, za popečitelja unutrašnjih poslova, a sinovac njegov, Prota Mateja Nenadović, izašao je na Drinu, u vojsku.
Godine 1813, Jakov je, na Zabrežju, prevezao sve svoje, pa posle i sam prešao u Srem. Odatle je sproveden u Cilu, u Štajerskoj, a odande je, docnije, otišao u Rusiju, i nastanio se u varoši Hotinu, u Besarabiji.
Godine 1830, novembra 30, pročitan je u Srbiji Hatišerif, kojim su prava Srbije stavljena pod međunarodno jamstvo. Ruska vlada, posle toga, objavi svima srpskim beguncima ovo: Pomoć, koju im je, dotle, Rusija davala, prestaje; i oni se ili moraju vratiti u Srbiju, ili se zakleti na rusko podanstvo!
Tada se Jakov Nenadović, sa svom svojom porodicom, vrati u Srbiju. To je bilo godine 1831.
Knez Miloš, ukazom svojim od 23 februara 1835, br. 532, među drugima, odredi Jakovu Nenadoviću „60 talira na džep, a on je, veli se u ukazu: — već primio, u ime penzije, kapital, od koga uživa i on i familija njegova3.
Jakov je milovao da živi, i da se vlada, kao čovek gospodin. Pok. Luka Lazarević pričao je za njega da on, kad se brija, namesti po dva ogledala. I, po čitav sahat, muči berberina, dokle ga ne obrije sa svim onako kako je njemu volja. Taman siromah berberin svrši, a Jakov napipa rukom svoju bradu, i upre prstom:
— Ovde ovde još izbrijaj!
Kad to svrši, on nađe drugo mesto, i rekne:
— Još malo ovde!
I tako to strugutanje i glađenje traje po ceo sahat vremena!
Jakov je umro 1836, i ukopan je u Brankovini, pored brata, svoga Alekse.
- Ovaj Dimitrije Puljević došao je, 1839 godine, u Srbiju, kao star i siromah čovek, i molio je da mu srpska vlada da penziju za usluge koje je Srbiji činio za Karađorđevoga doba. Prota Nenadović zauzimao se za njega, i dano mu je, jednom za svagda, 500 talira.
On je na skoro, posle toga, i umro. ↩︎ - Kneževina Srbija, str. 499. ↩︎
- Srpske Novine od 1835, br. 7. ↩︎