Njeguš Petar Drugi

Njeguš Petar Drugi, vladika crnogorski, rodio se 1 novembra 1812,¹ u selu Njegušima, u Crnoj Gori.

Otac njegov, Toma, rođeni je brat Petru Prvom, vladici crnogorskom, koga danas Crnogorci zovu „Sveti Petar“.

Petru Drugom kršteno je ime bilo Rade, a Petrom se nazvao kad je obukao kaluđersku rasu. Među tim, njega Crnogorci i danas zovu „Vladika Rade“.

Petar Prvi, kao poglavar državni, brinuo se ko će, po smrti mu, doći na njegovo mesto. Za to je, iz sve svoje rođe, izabrao Rada, i spremao ga za svojega naslednika.

Rade je, do svoje 10 godine, živeo na Njegušima, kao i svi drugi njegovi vrsnici: posle ga je stric mu Petar Prvi, vladika, dao u školu nekom Josifu Tropoviću, na Toploj, gde se je učio više od tri godine. Kad se iz te škole vratio kući, uzeo ga je vladika k sebi u manastir, na Cetinju, te se nahodio uz vladiku, i poučavao se.

U to doba, dođe na Cetinje srpski pesnik, Sima Milutinović, i postane vladici sekretar.

Vladika Petar Prvi preda Rada Simi da ga još bolje pouči. I Sima ga je učio onom što ća mu kao glavaru Crne Gore trebati; a vaspitanje davao mu je sa svim špartansko.

Tim poslom bavio se je Sima nekoliko godina.

Mnogo se priča o načinu, kako je taj neobični učitelj učio svoga vanrednoga učenika. Od svega toga pričanja, biće dosta zabeležiti ovde samo ovaj slučaj:

Učenik Rade jednom se sporečka s učiteljem svojim Simom o junaštvu u Srba. Rade hvaljaše Crnogorce kao junake nada sve ostale Srbe; Simo pa, priznajući junaštvo Crnogorcima, tražiše da se to ne odriče ni Srbijancima koje je njegova Srbijanka već bila proslavila.

— Boža ti vjera! reče on na posledak: — ja sam, možda, najgori Srbijanac; ali ću slobodno izaći na megdan najboljemu Crnogorcu; niti ću se prepadnuti, ni pobjeći. Ko ne vjeruje, neka obide!

Rekavši to, izađe iz sobe.

Malo posle, zovne ga Rade u sobu:

— Nemam ti ja kad zvati najbolje crnogorske junake, nego evo ti mene, pa da skrešemo dim u dim, po crnogorski, da poznaš što je dijete crnogorsko!

— Nemam ruke koju bih digao na Njeguša, odgovori Sima: — nego udri ako misliš da se plašim!

Rade opali jedan pištolj.

Opali i drugi.

Sima stoji ne trepćući; a iz obe cevi zrna padoše pred Simu ne doturivši do njega.

Rade sad zagrli Simu, i kaže mu da je samo hteo kušati ga, i u pištolje je bio usuo tek toliko baruta koliko da zrno iz cevi izađe.

Petar Prvi, vladika, umre 18 oktobra 1830, ostavivši Rada, za naslednika. Starešine narodne, većinom Radovi rođaci, obuku Rada kako se oblači vladika; izvedu ga pred narod, proglase za „Vladiku“, i, nad mrtvim Petrom Prvim, zakunu se da će ga slušati. Rade tada uzme na se ime Petar Drugi, i počne vladati Crnom Gorom, a Sima, učitelj njegov, iščezne sa Cetinja i iz sve Crne Gore!…

Kad je prošlo neko vreme, po smrti Vladike Petra Prvog, prizrenski vladika, Zaharija, dođe skadarskomu jezeru na obale te, u maloj crkvi Sv. Bogorodice, na Komu, proizvede Rada na stupanj arhimandritski, a Crnogorci su ga sve jednako zvali Vladikom.

U proleće, godine 1831, ode Rade u Rusiju te se, u Petrogradu, zavladiči.

Vrativši se u otadžbinu, Vladika Petar Drugi navali učiti se, pevati, i uređivati svoju otadžbinu. Pre svega se je pobrinuo o prosveti. I, godine 1884, otvorio je na Cetinju prvu školu, i dobavio štampariju.

U toj novoj štampariji štampan je, kroz nekoliko godina, almanah Grlica, i još neke knjige. I svoje neke sastave vladika je štampao u toj štampariji.

Vladika Petar Drugi prvi je poslao u Srbiju nekoliko mladića, da se uče; prizivao je k sebi učene ljude, s njima se družio, i uvek se sam učio.

Kao državni poglavar, Vladika Petar Drugi prikupio je u svoje ruke vrhovnu vlast; sastavio je senat za svu Crnu Goru od 12 plemenskih glavara, i u njemu je sam predsedavao; uredio je neke sudije, koji su išli po nahijama i sudili, i perjanike za poslove upravne i policiske; on je udario na Crnogorce porez koji oni nikad dotle nisu plaćali, i protiv koga su se neka mesta i pobunila bila.

Ali od svega njegovoga državnoga rada jedva bi ostalo što po čem bi se on pomenuo, da nije, vladajući kršnom Crnom Gorom, iskazivao srpska narodna osećanja u divnim pojetskim oblicima.

To pevanje otvorilo je Petru Drugom sjajno mesto žeđu onima koji ne će nikada umreti.

Ovo su spisi Vladike Petra Drugog:

1. Pustunjak cetinjski, na Cetinju, 1833;
2. Lijek jarosti turske, na Cetinju, 1834;
3. Ogledalo srpsko, u Beogradu, 1845;
4. Luča Mikrokozma, u Beogradu, 1845;
5. Gorski vijenac, u Beču, 1847;
6. Tri dana u Trstu;
7. Kula Đurišića i Čardak Aleksića, u Beču,1847;
8. Lažni car Šćepan Mali, u Trstu, 1851;
9. Slobodijada, posle vladičine smrti, u Zemunu, 1851;
10. Pesma o Čengiću;
11. Lirske nežne i ljubavne pesme. Ove je pred smrt sve uništio;
12. Lirske pesme, štampane za života vladičina i posle smrti njegove po raznim listovima.
13. Vladičina razna pisma;
14. Istorija Crne Gore, na francuskom jeziku.

Od svih spisa Vladike Petra Drugog, samo je Gorski Vijenac, tu skoro, preveden na nemački jezik (i vele da je preveden dobro).

Tome se ne treba čuditi. Vladika Petar Drugi ide u one pisce koje samo njihovi sunarodnici potpuno razumevaju i u slast čitaju. Taki se pisci nikad ne mogu potpunce prevesti na tuđe jezike. Takav je pisac kao izvor zdrave studene vode, kome valja prići te se vode napiti, i slast napitka osetiti.

Od svega što je spevao Petar Drugi, lepotom i zanosom odvajaju:

• Gorski Vijenac, i
• Lažni car Šćepan Mali.

Ne samo da je želeti da se ti spisi rašire i čitaju, nego da se, tako reći, i na izust uče.

Petar Drugi bio je naklonjen k suhoj bolesti. I znaci njeni pojavili su se u njega poranije.

Na kraju 1850, on se krene, preko Mletaka i Milana, u Italiju. U Đenovi je vrlo lepo dočekan, i bio je u onamošnjem pozorištu; na kraju dekembra, stigao je u Rim. Bio je u Pape; s njim su pred papu izašla i tri Crnogorca, s oružjem, po papinu odobrenju. Iz Rima je otišao u Neapolj, gde ga je kralj vrlo lepo dočekao. U proleće vratio se je u Crnu Goru. Meseca juna bio je već u Beču, i tu je veoma zanemogao. U tečaju juna, vratio se na Cetinje.

Bolest mu je svaki dan bivala sve jača, a životna snaga sve slabija.

19 oktobra, 1851 godine, u 9 časova pre po dne, izdahnuo je ovaj veliki pesnik srpski, na Cetinju, prestonici svojoj.

Petar Drugi bio je vrlo visoka rasta, „čitavu mušku ped viši od najvišeg Crnogorca“; crnih krupnih vatrenih očiju; dugih obraza, s rumenim jagodicama; crnih podugačkih a tankih brkova; crne, umerene brade koja mu je samo grlo pokrivala.

Ceo je bio divna pojava, osobito u živopisnom crnogorskom odelu, koje je nosio gotovo svakad.

Boljega gađača iz puške, veštijega jahača na konju nije bilo u Crnoj Gori od vladike Rada; u boju je bio hrabar i hladan, i ako je inače bio naravi bujne. Vrlo je voleo sve srpske junake, ali Obilić mu je bio idejal od junaka.

Po želji njegovoj, Crnogorci su ga ukopali na vrh Lovćena, u crkvici za to sagrađenoj. Svake godine, o Petrovu dne, izlaze gore zahvalni potomci, te čine pomen velikom pesniku i rodoljubu.

Kažu da, na onoj visini, često udaraju gromovi, i da je od tih udaraca već crkvica sva ispucala. Po svoj prilici, nekad će ostaci Vladike Rada počivati uza svete mošti Vladike Svetoga Petra, u Cetinjskoj Crkvi!…

O životu i radu Vladike Petra Drugog pisali su mnogi; mi upućujemo na ono što je o njemu napisao profesor naše velike škole g. Svetislav Vulović, u Godišnjici 1, str. 310—347, i u Godišnjici 7, str. 366—385.

---

1. Tačno se ne zna godina njegovu rođenju: jedni vele da se rodio 1811, drugi 1812, a treći 1813. Uzeta je 1812, kao srednja. ↩︎