Petrović Milan, rodio se u Gornjoj Crnući, u okrugu rudničkom, 12 juna 1850, od oca Milije i matere Jane.
Osnovnu školu, i pet gimnaziskih razreda, svršio je u Kragujevcu, a vojnu akademiju u Beogradu, i to sve s vrlo dobrim napretkom.
Godine 1870, avgusta 10, postao je kaplar.
Godine 1872, avgusta 10, podnarednik.
Godine 1874, maja 16, narednik.
Te godine, meseca jula, svršio je vojnu akademiju s odličnim napretkom, kao treći po redu, među drugovima svojima. I, 20 septembra, postao je indžinirski potporučnik, i vodni oficir u četi pionirskoj.
Godine 1876, meseca marta, predani su mu ađutanski i đeneralštabni poslovi u jagodinskoj brigadi prve klase, koja je onda bila deo šumadinske divizije.
Kad je objavljen rat Turskoj, 20 juna 1876, Milan se je nalazio na granici svrljiškoj, na putu k Pirotu.
Potisnuvši Turke s Pandirala, naši su udarili na turski šanac na Babinoj Glavi. Milan je bio samo oduševljenje; bio je radostan, i zadovoljan, mislio bi čovek, ne ide nego leti od radosti, što je dočekao da čisti najezdu sa zemlje svojih pradedova, što je doživeo da može i sam svetiti Kosovo!
Bilo je trenutaka kad mu se činilo da je malo Turaka pred njim, da ih nema toliko koliko bi on želeo uništiti za istorisku osvetu, i za obezbeđenje otadžbine unapredak.
Ali taka njegova raspoloženja nisu trajala dugo. Na skoro se je uverio, da je Turaka pred Srbima toliko, koliko oni ne samo ne mogu pobediti, već još moraju pred njima uzmicati!…
I odista su Srbi odstupili od Bele Palanke, pred kojom je, na nišavskom mostu, Milan pokazao čudo ličnoga junaštva; ostavili su i Babinu glavu!…
Petrović je išao poslednji za brigadom, uzdišući što nije pao van granice Kneževine Srbije.
Vojska naša zaustavi se na Pandiralu, da tu da otpor Turcima. Tu se Milan, pred dva sveštenika i više svedoka, zaveri, s jednim svojim drugom, da će, zajednički, poginuti onamo za granicom, jer se živ ne će ovako da vrati u otadžbinu.
I, kao za pakost, sutra zagrmiše turski topovi. Jagodinska brigada bila je u sredini. Turci udariše na prvi šanac, i — uzeše ga; grunuše na drugi, koji bejaše ključ bojnom mestu, pa — uzeše i njega.
Ali — Milan Petrović već tada beše mrtav. Zrno ga je udarilo u samo srce, te i nije video da srpska vojska uzmiče ovamo za granicu kneževine.
To je bilo 7 jula, 1876.
Milan je bio momak stasit, crne masti, lica nasmejana, glave visoke, malko zaturene, crnih očiju, crnih povija, a nozdrva širokih.
Drugovi ga hvale kao junaka, koga ništa nije moglo uplašiti, i kao mislioca, koga ništa nije moglo iznenaditi.
Slava detiću iz kršne Crnuće!