Petrović Milutin, zvani Hera, rodio se u selu Lenovcu, u Crnoj Reci, 1791. On je mlađi brat Hajduk-Veljkov.
Milutin je stupio u ratnu školu kod slavnoga brata svoga, u početku godine 1807, i nahodio se je uz njega vazda.
Evo priče samoga Milutina o tom kako je prvi put izašao Turčinu na megdan, po zapovesti i uputu brata svoga Veljka:
„Jednom, u leto, priča Milutin: — beše brata zahvatala neka ljuta groznica. Naša je vojska bila gde je sad negotinsko groblje, a turska na brdu koje se zove bukovački deo. Dva dana uzasob, nekakav Turčin, na belu konju, dolazi pred naš šanac i čika: da mu ko izađe na megdan! Mi smo bili u šancu sami. Veljko je, kao što rekoh, bio slab, i nahodio se je u konaku. Ni Abraš, niti ikoji drugi ne usuđivahu se izaći pred onoga junaka.
Prvi dan je Turčin došao u po dne, a drugi dan dođe čim izgreja sunce: stade vikati, ružiti, i nazivati nas strašljivcima.
Na jedan mah, ugledasmo mi Veljka: on, peške, došao u logor. Noge pod njim klecaju, zubi mu cvokoću od zime, a po usnicama, mu se bejaše osulo, kao u čoveka koga hvata groznica.
— Dobro jutro, junaci! reče on.
— Bog pomogao, Gospodaru! odgovori vojska.
— A kakav je ono Turčin u polju? Šta traži on? Koga zove?
Mi onemesmo. U neko doba reče Abraš:
— Zove na megdan, pobratime!
— Pa šta čekate? upita Veljko: — Od juče ga gledam; Baba-finke kako se pred vama razmeće. Mene jedva drže noge, ali sutra da ga nisam video onde!
To reče, pa se okrete i ode.
— Ne uči đavole, produžava Milutin: — sutra dan, čim zora, eto Turčina opet!
Veljko ga vide s Baba-finke, pa siđe i polako opet dođe u logor.
— Šta ja vama rekoh, juče? upita on srdito.
Svi drugi ćute; ja se usudih i progovorih:
— Za Boga, ko da mu izađe na megdan?
— Ti, Milutine, ti!
Meni se, čini mi se, sledi krv u žilama, ne mogoh ni čuti šta je dalje govorio. Družina mi reče da je kazao da idem za njim.
Odem; izađemo oba na kulu. On lupi dlan o dlan. Dilber-Stana dođe.
— Kaži seizbaši, reče Veljko: — neka spremi kušlju, ali onako kao kad idem na čarku. Ona iziđe. On skide sam svojom rukom kubure s čivije, i sam ih napuni. Nabijajući ih, uze ženi govoriti:
— Milutine, ti nisi dosad izlazio na megdan: dobro pazi što ću ti kazati. Kad izjašeš kušlju odavde, okreni čaršijom pa, kad izađeš u polje i dođeš u naš logor, drži se na konju, i uzdu mu dobro pritegni, jer je kušlja naučio čim vojska vikne: — Ura! ura! da skače, i da podigrava, pa te može zbaciti.
Posle Veljko nastavi ovako:
— Čim iz našega logora izađeš (dobro pamti što ti govorim), idi slobodno ko Turčinu, ali sve drži desno, da ti je on uvek s leve strane, a nikad s desne; jer sam kušlju naučio okretati u levo, a na u desno, pa ako to zaboraviš, i počneš ga u desno okretati, propao si.
Sad me sve ispita, da vidi jesam li dobro zapamtio:
— S koje strane da ti bude Turčin u polju?
— S leve, rekoh ja.
— E, dobro! Sad slušaj: Turčina se ne plaši ni malo, ali, za život glave, ne pucaj dokle on ne opali! Ako je pravi Turčin, on će te ubiti, dokle najpre ne rekne:
— Vurun bre! Ne šali se, da ga poslušaš!
Kad dođeš na 50-60 koraka, on će te sve više čikati da ti prvi pucaš, i kad vidi da ne ćeš, a megdan je sve kraći, on će džarnuti konja, istrgnuti kuburu i, jurnuvši na tebe, viknuti:
— Vurun! i opaliti, pa će u taj mah pored tebe proleteti. Kušlja će se onda sam u levo okrenuti, a ti tada pucaj u njega na sigurno. Nego, brate, dobro stegni kolena u onaj mah kad Turčin vikne: „Vurun!“ jer će kušlja pokleknuti, i veći mah zauzeti da se na levo okrene, a ti tu možeš pasti, ako se dobro se držiš!
Pošto mi je to izgovorio, siđosmo oba s kule. Dole seiz-baša vada spremna kušlju. Još jednom Veljko sam pregleda puške: je su li potprašene, stavi ih s kuburlucima na njihovo mesto, pregleda kolane i uzdu, pa se okrete k meni rekavši:
— Jaši!
Mene prođe jeza: noge mi klecahu; prekrstih se, i zakoračih konja. Veljko mi reče:
— Srećan put! pa ode na kulu.
Okrenem konja kud mi je rekao. Besni kušlja poda mnom vrišti i podigrava. Čuvši od vojnika ura! ura! poče se bacati čas na jednu, čas na drugu stranu. I bi me zbacio, da mi brat nije bio kazao da se dobro držim.
Izađoh u polje. Turčin na belu konju čekaše, pa, videvši žene, poče se već kretati. Meni se pred očima neprestance pokazivahu neki koturići: plavi, žuti, crveni i od svake druge boje. Bejah se prepao, kao nikad dotle; tek se ipak sećah Veljkovih reči, da konja dobro stegnem kolenima, da prvi ne pucam, i da mi je Turčin uvek na levoj strani.
Priđoh mu na jedno 100 koraka. Turkešina povika:
— Vurun, bre! Ja premreh, ali kušlja striže ušima, i ide ponosito. Turčin me ponudi po drugi put. Ja, ćuteći idoh sve bliže, gledajući da mi je on uvek na levoj strani.
Na, jedan mah, bakračlija sinu, Turčin polete, kubura puče, a on, proletevši kao munja pored mene, uputi se pravce u turski logor. Tu kušlja učini onako kako je meni brat kazivao, i ne dade Turčinu na trag, nego je morao graditi veliki krug, pa da se vrati. Kušlja ga gotovo prestiže, ja izvadim kuburu, i ispalim za Turčinom. Pošto mi pištolj puče, ja ne znadoh šta bi, dokle ne vidoh da me kušlja donese pred kulu, odakle me je i poneo.
Veljko je to sve gledao s Baba-finke.
Sišavši s konja, odem na kulu. Brat me dočeka na vratima, poljubi me u čelo, i reče:
— Srećan ti, brate, prvi megdan! Vide li ti kako se s besna konja stropošta tvoj protivnik?
Pa, pogledavši u mene, nastavi:
— A što taj pištolj držiš u ruci!
Ja se tek tada setih da je trebalo zadenuti pištolj u kuburluk.
Veljko zovnu Dilber-Stanu te donese po jednu ljutu, a kad popismo, on reče:
— E, sad idi u sobu, te se malo odmori: znam kako ti je!…
Onaj poljubac bio mi je prvi i poslednji od brata, Bog da ga prosti!
Milutin je bio bimbaša u Veljkovoj družini, a godine 1813, posle smrti slavnoga mu brata, postao je vojvoda negotinski.
Milutin se nije mogao dugo držati u Negotinu, posle Veljkove smrti. Peti dan, Srbi su ostavili šančeve negotinske o povukli se k Poreču.
Posle propasti Srbije, Milutin je prešao u Austriju, i boravio je neko vreme u Bečkereku.
Ostavivši u tom mestu porodicu, ode u Hotin Karađorđu, i dobije od njega pismeno svedočanstvo: da je bio vojvoda, i da je zaslužan za svoj narod.
Iz Hotina ode u Petrograd, gde dobije od ruskoga cara izdržavanje. Odonuda se, preko Beča, vrati s svojoj porodici. U Beču dozna da je Knez Miloš na novo ustao na Turke. Austrijanci mu ne dadnu pasoša za Srbiju, a on kupi čamac i, sa svojim momcima, spusti se niz Dunavo ne pristajući nigde na poznatu obalu.
Tako pređe u Srbiju i, 23 avgusta 1815, nađe Kneza Miloša u Belom Potoku pod Avalom, gde se je s nešto vojske desio kad mu se Milutin javio.
Odatle je poslan u Šabac k onamošnjoj vojsci.
Godine 1822, Milutin je bio knez u Homolju, pa za tim mu je predana i Mlava da njom upravlja, a da sednu Bistrici, u kući „počivšega Kneza Pavla Radosavljevića“.
Godine 1833, jula 8, pošto su Turci isterani iz Crne Reke, postavio ga je Knez Miloš za kapetana zaječarskoga.
Milutin je bio umešan u Miletinu bunu protiv Kneza Miloša, i ma da je tu stvar otkrio Knezu, opet je Knez bio na njega ljut neko vreme.
Godine 1836, postao je član „čačanskoga ispravništva“.
Otuda je, godine 1839, februara 25, došao za načelnika okrugu krajinskom.
Knez Mihailo ga je, 1 jula 1841, postavio za člana državnog saveta. U tom dostojanstvu, radio je do 10 februara 1853, koga je dana, po svojoj molbi, stavljan u stanje mira s punom pensijom.
Vredno je pribeležiti, za procenu karaktera u ovoga čoveka, da je on, godine 1841, potpisao akt „da se protera“ iz Srbije Vučić; a godine 1842 opet je potpisao drugi „da se protera Knez Mihailo iz Srbije“!
Preminuo je u Požarevcu 21 februara 1861, i saranjen je u familijarnoj grobnici, 18 hvata na istok od oltara.
Na njegovu krstu čitaju se ovi stihovi:
„Posle gorkih, teških i golemih jada
U kojima život čovečiji strada,
Mira daje grob.
Ovaj život zemski to je samo beda,
Koji nam sumorna tuga, izujeda.
Pa spusti u grob.
Smrt ne dolazi kad je čovek zove,
Već čovek odlazi kad ga smrt pozove
U studeni grob.
O, u hladnom grobu tek je pokoj pravi,
Tu se život kida da s’ bolji nastavi.
I vi gordi smrtni što ste još na zemlji,
Svi ćete se vratit’ našoj majci zemlji
Pa u njenom nedru čekaćemo tio
Što nam bude večni Gospod dosudio.
A naša će dela da nas prate svudi,
I po njima će se duši da dosudi“!
Kakav život! A kakvo na grobu tumačenje?!…
Milutinova žena Stanojka bila je iz sela Sikola, iz kuće Radičine.
Herom je Milutina prozvao Knez Miloš, za ručkom, našavši na njemu neku sličnost s ljudma iz gornjih krajeva!…