Petrović Miljko, najmlađi brat Hajduk-Veljkov. Dok je Veljko živeo, Miljko je bio samo momak uz njega: vlasti nije imao nikakve.
Za prvo vreme Kneza Miloša, Miljko je bio momak u kneževoj gardi, a posle ga je Knez postavio za kneza u pečkoj kapetaniji; i tada je sedeo u Gradištu. Joakim Vujić piše (str. 39) da je kod Miljka, kao pečkoga kneza, ručao u Gradištu, 8 avgusta, 1826.
Miljko je otkrio Knezu Milošu Abdulinu bunu, 1821.
Kad Rusi, 1828, uđu u Vlašku, idući na Tursku, Miljko skupi do 400 momaka, i tajno ode k Rusima u Vlašku, pa je, posle, vojevao s njima protiv Turaka.
U tom ratovanju, jedan deo ruske vojske, oko 8000 ljudi, nalazio se je u Maloj Vlaškoj, pod komandom đenerala Barona Gejzmara.
Ovoj vojsci bio je zadatak da čuva rebra velikoj ruskoj vojsci, koja je napredovala k Dunavu, pa i prešla preko ove reke. Turci, želeći isterati Ruse iz Male Vlaške, i tim sprečiti operacije velikoj ruskoj vojsci pod Dibićem, narede te vidinski Ibrahim-Paša, sa 26.000 vojnika, pređe kod Kalafata u Malu Vlašku, da napadne đenerala Gejzmara.
Kad se ova turska vojska približi k ruskoj, Gejzmar sazove ratni savet, da se dogovori šta će raditi? Povući se natrag, i ostaviti Malu Vlašku, sprečilo bi operacije velikoj ruskoj vojsci; a pustiti se u boj s Turcima bilo je vrlo opasno. U tom savetu bio je i Miljko Petrović. On je predložio da se na Turke udari još to veče.
— Turci će se, rekao je Miljko: — večeras ratlisati, jesti, piti, i pospati. To je najzgodnije vreme da se na njih udari. Miljkov se predlog primi. Rusi udare na Turke u mrak, zbune ih, i učine od njih darmar. Ne treba ni pominjati da je Miljko išao napred sa svojim bećarima, i Turke mlatio. Ibrahim-Paša brže bolje uteče u Vidin, ostavivši na bojnom polju prtljag, džebanu, i topove.
Ova pobeda ne samo da je učinila da Rusi zadrže Malu Vlašku, i da velika njina vojska može preći preko Dunava, nego je još prokrčila put te je i Gejzmar, kod Rahove, prešao preko Dunava, i, zaklanjajući rebra velikoj vojsci, prodrъo čak do Sofije onda kad je u Drinopolju potpisan mir.
Drugom prilikom, Miljko se molio ruskom đeneralu da mu dopusti razbiti turski jedan šanac blizu Dunava. Đeneral ga je odbijao, govoreći:
— Kako ćeš ti, sa 400 ljudi, razbiti tolike Turke, koji su još u opkopu?
Miljko priđe k šancu. Zateče neke Vlahe da vuku seno u šanac Turcima. Zadrži ih do noći, pa nešto vojske potrpa u kola na seno, a nešto pusti oko kola božem da gone kola, te tako sa svima uđe u šanac, i onda učini juriš iznutra, a Rusi su s polja bili gotovi da udare. I na taj način Turke razbiju sa svim i šanac osvoje.
Odatle siđe s Rusima niz Dunavo do sproću Silistrije. Tu je bio neki turski stan, koji oni tako razbiju da su mnoge Turke žive pohvatali. Miljko spazi nekakva Turčina u trnju, i uzme od momka koplje da ga nabode na koplje. Turčin je bio star.
— Vojvoda Miljko! vikne on: — ja tebe poznajem; brat ti je bio dobar junak; on je vojnike sekao, ali pobeđene nije klao. — Ne gini, ni ti, ludo. Odbi se od mene! Dosta ti je što ste nas razbili!…
Miljko ne posluša, nego se zaleti na trnje, a Turčin opali i ubije ga na mesto.
Tu je i ukopan.
Posle nekog vremena, brat mu Milutin prenese kosti, i sahrani u grobnicu kod stare crkve u Negotinu. Na ploči, u crkveni zid uzidanoj, ima ovaj zapis:
„Юнакъ падне тѣлом на мегдану (1829)
Ал’ обретнес’ на Божѣмъ дивану.
Како духъ му с тѣломъ растави се;
Кнеже Миљко, брат честита Срба.
Братъ наймлађи свевитежна Велька,
Вѣри вѣранъ, брата свог достоянъ,
Сабльом себи пут живота крчи.
Оружијемъ вѣчностъ постизава.
Пушке л’ зрнце грудъ му пронизавше
С пушкометцем худим пиштожанцемъ
Ам’ осташе на овоме свѣту
Да с предаду праху и сниету.
Но Кнез-Миљка слава слави руска,
Но Кнез-Миљка иѣена иѣва србска.
Но и милостъ вѣчита Божија
Кнеза Миљка у наручја прима,
Да свом србству и осталом људству
Незаходномъ вѣчно сяје звездомъ,
У свіету духа и срдашца,
Кано сунца свѣтлостъ животворна.
Таком Србу вѣчни покој буди
Заслужѣва свег живота труди.
Брат му средњи овај спомен диже (1844)“.
Posle Miljkove smrti, došle su mu od ruskoga cara diploma i sablja. Na sablji je bilo zapisano: Knjazju Miljku Petroviču, za hrabrost!
U grobnicu ovoga Miljka, spuštene su Veljkove kosti, koje su nađene 3 aprila 1854, kad su kopali raku za vladiku negotinskog Dositija1.
- Kneževina Srbija, str. 899 ↩︎