Borojević Nikola

Borojević Nikola, pesnik, rodio se u Otočcu, godine 1796.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja.

Iza toga, školovao se na Rijeci, gde je, pored talijanskog jezika, naučio i francuski; pa, u Ljubljani, i, najposle, u Beču, gde je slušao poljsku jekonomiju, i politehniku; a uz to fiziku i botaniku.

Po svršetku školovanja, Borojević je postao jekonomni oficir na Rijeci, gde je, služeći duže vreme vrlo korisnu službu, pisao krasne pesme.

Borojević je u prozi malo pisao, a u stihovima, od godine 1837—1869, spevao je, i u razne listove¹ pustio više od dvesta pesama, koje su sve lepe, slatke, pune daha pobožnoga, rodoljubnoga, i bratoljubnoga.

Po svojoj velikoj smernosti, pesnik nije od svojih pesama čuvao prepisa, niti ih je ikad sabirao u jednu zbirku, te ovaj poslednji posao još očekuje svoga poslenika.

U svojim pesmama, Borojević slavi prosvetu, slavi ljubav k lepom imenu i jeziku srpskom, slavi vrednoću, urednost, i pamet u životu, a oštro šiba lakomisleno preziranje svojega naroda, tuđenje od svojih lepih običaja, i lako rasipanje vremena i blaga!

On će ostati svakad slavan sin našega trovernoga naroda baš i za to što je narodno jedinstvo dizao iznad bratske nam troverice.

Godine 1844, svetujući da se svaki digne iznad vidika svoga sela, u jednoj pesmi, ovako viče:

„Da Srb, Hrvat, Bošnjak, Dalmatinac,
Kad je dojen sisom jedne majke,
Bude iste sinak i ljubimac,
A ne dodol svoga sela bajke!“

Godine 1856 moli se Sv. Nikoli ovako:

„Pravilo veri Obraz krotosti, „Učitelju blagi Rajske mudrosti, „Rušitelju hrabri Lažnih idola, „Ugodniče božji, Sveti Nikola! „Umudri nam razum Duhom kreposti, „Da se svaki drži Svoje dužnosti! „Uteši nam srca Verom istine „Koja čuva dušu Da ne pogine! „Ogradi nam crkvu Zidom ljubavi, „Da se brat od brata, Već ne rastavi. „Da budemo prama, Svakoj opseni „Ovog sveta srećni, Onog blaženi!“

Poslednje vreme svoga života proveo je u Gornjem Karlovcu gde je, po što je primio sv. pričešće od Prote Begovića, preminuo 28 februara 1872, i ukopan je u groblju srpske općine. Na grobu mu je smerni kameniti spomenik, koji mu je postavila žena njegova Ružica.

Svake godine, na Vidov Dan, kako mi piše dragi prijatelj, Prota N. Begović, čestiti karlovački sveštenici izlaze mu na grob, te čine spomen, po crkvenom pravilu.

Hvala im za to!

Borojevićeve pesme i druge zapiske, primivši od pokojnikova sina, sada već pokojnoga Majora Nestora Borojevića, Prota Begović je poslao Braći Jovanovićima u Pančevo, radi štampanja u njihovoj „Narodnoj Biblioteci“.

Pre nekog vremena, bejaše ovde g. Kamenko Jovanović i, na moje pitanje reče, da su oni te pesme dali nekom gospodinu da ih za štampu priredi, pa taj još nije gotov.

Porodica Borojevića mnogo je razgranata; ima ih i pravoslavnih i rimokatolika; Nikola je bio pravoslavni.

Večna slava Nikoli Borojeviću, ovako milu, ovako rodoljubivu, ovako bratoljubivu pesniku!

1. Borojevićevih pesama i drugih sastava ima: u Srp. Narodnom Listu od 1841—1847, i u Sedmici od 1856—1858, u Dragoljubu, a i u književnom dodatku „Južne Pčele“. ↩︎