Rajović Cvetko, rodio se u oči Cveti, 1793, u selu Vukoviću, blizu Trebinja, u Hercegovini, od oca Petra i matere Sofije.
Još dok je Cvetko bio mali, napadne na očinu mu kuću neki Osman-Aga Šaban Agić, iz Trebinja, s nekoliko druga. Tom prilikom, pogine taj napadač ni jedan mu drug, a ostali pobegnu; ali i otac Cvetkov, posle toga slučaja, s malim sinčićem, strugne u planinu, pa s planine siđe u primorje, u selo Goluboviće, u Paštrovićima.
Jedan stariji brat Cvetkov, po imenu Stevan, bio je ranije otišao u Fijumu, gde je već u velike trgovao. Iz Paštrovića i Cvetko dođe u Fijumu, k bratu Stevanu, koji ga da u Otočac u školu, 1805.
Godine 1807, pređe u Senj, u veću školu, i onde nauči nemački i talijanski.
Godine 1810, zbog rata između Francuske i Austrije, brat mu se ukloni iz Primorja u Zemun, kud prevede i Cvetka, gde ovaj nauči grčki.
Iz Zemuna, Cvetko pređe u Beograd, k drugom bratu svome Petru, koji je ovde držao dućan.
Oko polovine godine 1811, počne se u Srbiji zavoditi neka vrsta redovne vojske. Toga radi popišu se mladići, koji su se vežbali da, posle, mogu učiti vojnike. Među ove uđe i Cvetko. Ruski oficir, koji je te mladiće učio, zamiluje Cvetka i navali spremati ga svojski. Beograd se razdeli na četiri „rote“. Jednoj roti Rajović, kao već stariji narednik, bude stavljen za starešinu, te ju je učio celo leto 1812, pošto je kapetan Jevta Popović bio vrlo slab.
Godine 1813, kad je Srbija pala, Rajović prebegne u Srem, ode u Trst, pa odande u Mletke, i stupi na brod u službu; ali more nije nikako mogao podneti, te se mane sreće na moru, i, preko Beča, ode u Odesu. To je bilo godine 1815.
S dobrim preporukama, Cvetka prime u svoju trgovinu Jovan Riznić i Magazinović, koji su trgovali hranom. Radnja je tih trgovaca bila vrlo velika. Ali, godine 1818, cena hrani tako spadne, da su Riznić i Magazinović mnogo štetovali. Sam Rajović izgubi sve što je dotle bio stekao.
Posle toga nesrećnoga slučaja, Rajović ostavi Odesu, i dođe u Beograd, gde je, s bratom svojim, radio žitnu trgovinu do 1825 godine. Iza toga, stupi u službu Gospodara Jevrema Obrenovića, kao sekretar.
Odatle ga uzme Knez Miloš u svoje sekretare.
Kao takoga, slao ga je Knez Miloš, godine 1829, u Vlašku đeneralu Kiseljevu, i grofu Dibiću Zabalkanskom.
Po povratku otuda, Cvetko je određen u neku komisiju koja je spremala zakone za Srbiju.
Godine 1830, Knez Miloš pošalje Avrama Petronijevića i Cvetka Rajovića u Petrograd Caru Nikoli.
Kad su ovi poslanici, po želji kneževoj, izjavili caru da Knez Miloš moli, da mu car primi sinove u svoje škole, Nikola je odgovorio:
Ja ću kneževe sinove primiti rado, i držaću ih kao svoju decu; ali da sam ja na mestu Kneza Miloša, ne bih ni pošto svoje tako mlade dece slao u tuđ svet, gde će ona naučiti što nema u Srbiji, pa će im, posle, svoja zemlja biti nemila. Nego bih ja njih učio u Srbiji, pa, kad odrastu, i budu svršeni ljudi, slao bih ih da vide i Petrograd, i Beč, i Pariz, i London i — kud god hoće.
To mu kažite od moje strane!
I Knez Miloš, posle toga, svojih sinova nije slao nikud!
Po povratku iz Rusije, Rajović je postao policaj-direktor i predsednik suda u Beogradu. Iza toga dođe za „bina-emina“, ali ne mogavši, po zapovesti kneževoj, raseliti sela Savamale, Rajović bude vraćen opet za policaj-direktora.
Godine 1835, kad je buknula Miletina Buna, Knez Miloš se naljuti i na Rajovića, pa pošlje svoga tatarina Peketu, da ga veže i dotera u Požarevac. Govori se da je Knez, posle Pekete, poslao druge ljude, koji će Rajovića presresti i iz zasede ubiti. Ali, srećom, Peketa s Rajovićem ne udari na zasedu, nego prođe drugim putem, i sužnja svoga zdrava čitava dovede Knezu Milošu, koji se učini kao da ništa nije ni bilo, i još se izviče na Peketu što je Rajovića putem bio vezao!…
Posle sretenjskog ustava, Rajović je postao član državnom savetu. Ali kako Knez Miloš, posle vrlo kratkog vremena, taj ustav obori, i Rajovićevo je savetništvo propalo; pa je on, posle, uziman, kako kad, za neke i neke službe, naročito za uređenje državne štamparije, koju je, s Petronijevićem, doneo iz Petrograda.
Kad se Knez Miloš vratio iz Carigrada, postavio je Rajovića za glavnog komesara redovnoj vojsci, koje je onda bilo dva bataljona pešaka i eskadron kavalerije.
Godine 1837, postao je Knežev ađutanat; a godine 1838, posle novoga ustava, došao je na novo u savet za člana.
Kad je saranjivan Knez Milan, 1839, Rajović je bio ceremonimajstor toj tužnoj svečanosti.
A kad je Knez Mihailo došao iz Carigrada, i kad je trebalo pročitati carski berat, Rajović je i tu bio ceremonimajstor!
Knez Mihailo, primivši kneževsku vlast, morao je primiti i dva savetnika: Vučića i Petronijevića, koji su opoziciji bili neko jamstvo, da će se vršiti ustav.
S toga, veli Rajović u svojim zapiskama, postanu tri partije u Srbiji:
- Partija Kneza Mihaila,
- Partija ustavna, ili Vučićeva, i
- Partija Knez-Miloševa.
Prijatelji Kneza Mihaila pobune narod na Vučića i Petronijevića koji, da bi se uklonili ispred rulje, pobegnu, u beogradski grad turskome paši, i otuda se počnu žaliti: što se gazi ustav u Srbiji, i što se ljudi gone bez suda. Porta pošlje Musa-Efendiju, kao svoga komesara, u Beograd da izvidi stanje stvari.
Tada je Rajović bio popečitelj unutrašnjih poslova.
Kneževa vlada, u dogovoru s Musa-Efendijom, sastavi jedan vanredni sud, u koji uđu 17 predsednika okružnih sudova, i 1 član saveta, kao predsednik. Odredi se dan suđenju, i pozovu se svi koji su se žalili protiv postupanja kneževe vlade. Na taj sud ne dođe niko; nego se još veliki broj novih nezadovoljniva ukloni u beogradski grad!
Prijatelji nagovore Kneza da svoju stolicu, i centralnu 3emaljsku upravu, vrati u Kragujevac, u sredinu naroda.
Knez to i učini.
Kad se Knez, s vladom, premesti u Kragujevac, Musa-Efendija se vrati u Carigrad, a glavniji nezadovoljnici Srbi, izišavši iz otadžbine, stane se jedni u Vidinu, a drugi, osobito oni što su bili vođi, odu u Carigrad.
Posle nekog vremena, Knez, na navaljivanje porte i Rusije, dopusti svima da se slobodno vrate u Srbiju, osem Vučića, Milutina Garašanina, i Stojana Simića.
Godine 1841, i ova se trojica vrate u otadžbinu.
Ali kneževi prijatelji opet počnu podbunjivati narod da ustaje na tu trojicu. Iz Srbije su gomile za gomilama ljudi dolazile Knezu vičući:
— Ne ćemo tri Kneza!
Car Nikola pošalje u Srbiju svoga ađutanta, barona Livena, koji skloni Kneza Mihaila te se, s centralnom upravom, vrati iz Kragujevca u Beograd…
Godine 1842, meseca avgusta, Rajović, kao popečitelj unutrašnjih dela, s kneževih ađutantom Stanojlom Petrovićem, i sekretarom Markovićem, ode u Kruševac da izvidi neke nepravilnosti koje je počinio okružni načelnik Petar Lazarević-Cukić.
Došavši u Kruševac, Rajović, sa svojom svitom, odsedne u Rakice Petrovića, okružnoga blagajnika, koji ih sve primi, kao svoje mile goste.
Petar Lazarević-Cukić računao se u činovnike koji su uz Kneza Mihaila, a Rakica je stajao uz opoziciju.
Rajović, po naravi plah, nasrne, pred ljudma, na Cukića, koji je i sam bio čovek prek, pa se na svoga popečitelja ne samo oporo odseče, nego se još maši za sablju!…
Posle te scene između popečitelja i načelnika, koji su dotle smatrani kao jedno u politici, dođe Rakičina žena Cukićevoj ženi, i pohvali joj se ovako:
— Sablje sam im namazala voskom, a pištolje sve izduvala! Ako se maše za oružje — ovajdiće se!…
Cukićka, rođena u varoši, nije ni svatila smisla tim rečma!
Drugi dan, posle toga razgovora, u Kruševac dođu Stojan Jovanović Lešjanin, Jovan Veljković iz Paraćina, i Joca Naumović, oficir, sa 400 seljaka!
Naumović odmah uzme pod stražu načelnika P. Cukića, a Rakica oglasi za sužnje svoje mile goste: popečitelja Rajovića, i svu njegovu pratnju. Njih sve sprovedu u Ćupriju, odakle Rajovića dovedu na Vračar, u logor Vučiću, i spuste ga u Trkićevu rupu, iz koje ga izvade još ono veče.
Posle dužega ispitivanja i držanja u pritvoru, Rajović bude pušten, pa je živeo u Beogradu.
Godine 1844, umešao se u neku zaveru protiv Kneza Aleksandra, te je osuđen i poslan u gurgusovačku kulu, u kojoj je tamnovao do godine 1846, a tada je pušten, i posle je živeo u Beogradu.
Godine 1850, postao je član kasacionom sudu, a godine 1857, predsednik tome istom sudu.
Sad opet, s nekolicinom savetnika, uđe u zaveru: da ubiju Kneza Aleksandra. Stvar se sazna; zaverenici budu osuđena na smrt pa, po milosti kneževoj, budu zatvoreni u gurgusovačku kulu.
Kada, na portino navaljivanje, iz te kule budu pušteni, onda ih proteraju u Ruščuk, gde su živeli do proleća godine 1859, a tada ih Knez Miloš pozove u otadžbinu.
Malo posle toga, Rajović postane knežev predstavnik i popečitelj spoljnih poslova. Kao takvoga, pošalje ga Knez Miloš, u početku 1860, s jednom deputacijom u Carigrad, da traži od porte da se Turci sele iz Srbije, da se nasledstvo prestola u porodici Obrenovića utvrdi, i da Srbija sama sebi daje ustav.
Posle smrti Kneza Miloša, Knez Mihailo pošlje Rajovića u savet kao potpredsednika, a namesništvo, godine 1869, stavi ga u penziju.
Umro je u Beogradu, 22 aprila 1873 godine.
Cvetko Rajović bio je čovek visoka rasta, lepe, simetrične glave; u poslednje vreme sav sed; uvek čist u odelu i držanju; demokrat, vrlo ljubazan, u ophođenju. S toga je malo ljudi, među njegovim vrsnicima, koji su toliko kumovali i starosvatovali koje kom koliko Cvetko Rajović.
Rajović je znao jezike: nemački, talijanski, i ruski; a razumevao je grčki, francuski, i vlaški.
Naravi je bio plahe; mogao se lako naljutiti za najmanju sitnicu. Kad je ljut, onda zamuca, i gotovo ne ume da govori. I bez toga, u govoru je vrlo često ponavljao rusku uzrečicu „govorit“, mesto srpskoga „kaže“.
Rajović je dva puta osuđivan na smrt; dva puta je tamnovao u kuli; a četiri puta bio je „ceremonimajstor“ koje Obrenovićima, a koje Karađorđeviću.