Rančić Jovan, rodio se u selu Brestovima, u Resavi. Za mladosti svoje, čuvao je stoku oko Miljkova manastira kraj Morave, pa mu se tu omili crkveno pevanje i čitanje, te naumi zakaluđeriti se; otac njegov, naprotiv, htedne ga oženiti, a Jovana tek na jedan put nestane.
Posle nekog vremena, kad su Srbi, u Kočinu krajinu, bežali preko Dunava, nađu Jovana u Palanci, u Banatu, sproću Rama, gde služi u školi i uči knjigu.
Plašeći se očine kletve, Jovan se vrati kući, te bude, pre ustanka, učitelj kod krnjevačke crkve; a godine 1806 dođe za učitelja u Smederevo.
Do njegova dolaska, deca su u smederevskoj školi sedela na zemlji kao Turići; kad on dođe, onda se dozovu dunđeri, i načine klupe, a deca zasednu, i nameste se kako treba. Svega je bilo 15 do 16 đaka. U prvoj klupi sedeli su bukvarci, u drugoj časlovci, u trećoj psaltirci.
Posle nekoliko dana, dođe Rančiću u školu Ivan Jugović, Srbin iz one strane rodom. Učitelj rekne đacima te ustanu i viknu:
— Pozdravljajemo!
Jugović, pored drugoga govora, uze jedan đački fes (koji se u ono vreme kupovao po 60 para) i stade pitati:
— Oda šta je ovaj fes? Gde se gradi? Kako se ovamo donosi? I još mnogo: — Vi ćete, reče on đacima, dalje, biti gospoda, trgovci, majstori, pa treba da to znate.
U školi se učio Slovenski Bukvar, Časlovac, Psaltir, Sveštena Istorija, i Katihizis.
Na ispitu predsedavao je Jugović, a bilo je i dosta đačkih roditelja.
— I ako mi nismo znali gotovo ništa, priča jedan od tih đaka: — opet veselijoj i slobodnijoj deci dadoše po marjaš (ondašnjih 8 para) na pantljici, da pridenu na prsi. Koji to nisu dobili plakali su, a učitelj Rančić tešio ih je govoreći:
— Učite se vi dobro, i vladajte se lepo, na ćete o drugom ispitu dobiti i dukat a ne po marjaš!
Posle ispita, roditelji đački dadoše učitelju, ko talir a ko dukat, kao dar.
Učitelju Rančiću, u to doba, moglo je biti oko 40 godina; bio je plav; nosio je kosu do pojasa dugačku, pa ju je savijao i češljem pridevao da mu stoji na glavi; imao je vrlo velike brkove, koje je često obema rukama uvijao. Nosio je dugačak resnati gunj, a imao je i dugačak čibuk, za pojasom pak uvek dugačku svirajku.
On je često išao po ulicama te doznavao kako su se koji đak vlada, pa bi tek sutra rekao:
— Meni je moja tica kazala da se ti (kazavši po imenu koji) nisi dobro vladao, ili nisi slušao majku, ili si psovao što, itd., nego odi kleči!
Takav đak morao je 1/4 časa klečati.
On je nekad i batinao po koga đaka.
— A koliko je kom udarao?
— Koliko je hteo.
Samo vikne dvojicu te krivoga uhvate i obore, i onda biju dok on ne rekne:
— Dosta!
Mnogi đak, posle takoga boja, nije mogao po 2—3 dana sedeti od bola.
Iz Smedereva Rančić je prešao u Beograd za učitelja. I šta je, najposle, bilo s njim, nisam mogao saznati.
Posle Rančića, priča jedan od njegovih đaka: — bilo je učitelja koji su tukli mnogo žešće, i još kad biju narede da sva škola u glas peva:
— Vozbranoj! te se ne čuje piska onoga koga tuku!