Abraš Nikola rodio se u selu Bukovči, blizu Negotina.
On je bio kapetan i pobratim Veljkov. Priča se da je bio junak kao i Veljko; i to se može verovati, jer je odista Veljko milovao bratimiti se samo s junacima, i s ljudima inače odličnima.
Kad je Veljko pao, Srbi u Negotinu, ne mogući se dalje držati, i misleći povlačiti se, pleli su neke lese od pruća, bacali ih preko Negotinske Bare, pa ih posipali krovinom i zemljom, i tom moštanicom, lagacko su prelazili na drugi breg, onamo u gaj manastira Bukova, desno od mesta Bratujevca.
Tim lesama, lagano idući, ljudi su, kako tako, prelazili, dokle Milutin, Veljkov brat, ne povede Veljkove hatove s blagom, da i njih tom slabačkom moštanicom prevede. Konji teški a nemirni, isprovaljuju lese, pa se mnogi i podave u Bari, tek moštanicu sa svim iskvare. Oni ljudi koji su, posle tih konja, nailazili na moštanicu od lesa, upadali su u vodu, pa su se neki davili, a neki su izdirali na breg, noseći na sebi silnu vodu. Od te vode bila se je obala toliko raskaljala, da su se klizali, i na novo u vodu padali, i oni koji su se jednom bili dočepali brega.
Tom prilikom je mnogo novaca, i drugih stvari od vrednosti, otišlo bari na dno!
Stanojka, žena Milutinova, bila je tada pala u vodu; i bi se udavila, da je nije neko uhvatio za kose, i izvukao na breg; ali među tim, ona se je rastala od muža, i jedva su se, posle mesec dana, našli i sastali!
Nikola Abraš, ispraćajući iz utvrđenja negotinskih ljude i stvari, poslednji je ostavio grad i grob svoga junačkog pobratima.
I on je mislio da Baru može preći na konju. Za to je, na jednoj Veljkovoj bedeviji, nagazio na vodu; ali mu se kobila udavi, a on, koje plivajući a koje gazeći, pun vode, izdere u gaj manastira Bukova.
Umoran od tolikoga posla, tužan za tolikih gubitkom, a dremovan od toliko dana nesanice, Nikola, u prvoj čȅsti, legne i zaspi, što ’no vele kao zaklan.
Turci, među tim, osetivši neko kretanje u Srba, pođu okolo, oko Bare, da motre šta to biva. Neki Turčin iz Lomnalanke rodom, na dobru konju, s nekoliko druga, išao je vencem iznad Bare, i motrio ne će li gde videti šta rade Srbi. Na jedan mah, pričao je taj Turčin docnije, začuje u česti da neko, spavajući, jako hrče. Priđe bliže i vidi čoveka koji je legao ničke i spava. Videći to, Turčin ne htene spavača gađati pištoljem, nego siđe s konja da mu, živu, sabljom odseče glavu. Konja je držao levom rukom za uzdu, a desnom isuče sablju, i zamahne, ali, u taj mah, konj mu se trgne, i omete ga te spavača i ne dirne, nego samo načini neki tutanj.
U jedan put spavač se trgne, i Turčina ščepa za noge rukama, i stane ga silno stezati i gristi zubima. Konj opet, uplašivši se od toga komešanja, stane se trzati na zad.
U toj svojoj nevolji, Turčin poviče drugovima:
– Pomagajte! Pomagajte!
Dvojica od drugova mu dotrče i, iz preka, pištoljima ubiju spavača, pa mu posle odseku glavu i odnesu u logor.
U logoru, neki Turci, koji su bili bliže k srpskoj granici, videvši tu glavu, poviču:
— Mašala! To je stvorena glava Nikole Abraša!
I posle su se veselili toga radi.
Turčin iz Lomnalanke, kome se ovo dogodilo, pričao je, mnogo docnije, ovaj slučaj Knezu Marku Petroviću, iz Negotina, a ovaj g. Živku Davidoviću, po čijem kazivanju ovo je i napisano.
Ali se i drugojače priča za drugu polu Abraševa života. I, po ovom drugom pričanju, izlazi da je onaj spavač bio neki drugi branilac Negotina, a ne glavom Abraš. Evo ovoga drugoga pričanja:
Abraš je, po što mu se je udavila kobila u Negotinskoj Bari, i on peške izdrěo u manastirski gaj, našao nekoga svoga rođaka, s konjem, pa mu uzeo konja, i otišao preko Miroča na selo Dobru, gde ga je prevezao preko Dunava, i otišao u Belu Crkvu, gde je, s porodicom svojom, živeo neko vreme. Nemci ga, na iskanje Turaka, uhvate i predadu u Adakale. Redžep-Paša baci ga najpre na velike muke, pa posle digne vešala, da ga obesi; ali Abrašu pometnu prijatelji, te uteče iz tamnice, skoči u Dunav, i ispliva na obalu austrîsku. Uzevši svoju porodicu, odseli se u Vlašku, u varoš Trgovište, a odande pređe u mesto Dugo Polje.
Turci, proptavši da je Abraš tu, stanu navaljivati na Vlahe, da im ga dadu. Osetivši to, Abraš se odmetne u hajduke, i svetio se je svakomu, koga je god držao za neprijatelja svoga, ili naroda srpskoga!
Posle nekog vremena, vlast vlaška uhvati ga; ali ga ne preda Turcima, nego ga sama osudi da robuje u oknima, gde se vadi so.
Ni tu Nikola nije ostao dugo. Uvrebavši priliku, ubije nastojnika, pa sve druge sužnje pozove, da beže kud ko hoće. Sam pak ode u selo Valjamare, nekom svom pobratimu, koji ga skloni dokle potera nije prošla. Posle toga, Abraš pređe u Austriju, ali ga i onamo uhvate, i zatvore u tamnicu, u Karansebešu. Iz tamnice Abraš uteče, vrati se u Vlašku svom pobratimu, dokle zametne trag, pa je produžio hajdukovati.
Čuvši da se u Srbiji malo primirilo, Abraš povede porodicu u otadžbinu, da bar nju vrati na svoje ognjište, pa on, posle, kud mogne; ali ga sad opet okupi potera. On, po treći put, pobegne svom pobratimu, koji ga lepo primi, ugosti, i napoji, pa, rastavivši ga od oružja, na spavanju navede poteru, koja sveže i Abraša, i sve mu drugove, pa ih drugi dan, na kutnjem pragu, pokolju kao piliće!
Žena njegova s decom, posle toga, vrati se u Srbiju, na imanje u selu Bukovči, gde mu potomci žive i danas.